Ugovor o doživotnom izdržavanju u pravnom sistemu Srbije: Obaveze imaju i primalac i davalac izdržavanja

Ugovor o doživotnom izdržavanju je dvostranoobavezni pravni posao i to jer nastaju prava i obaveze obe ugovorne strane.

U svojstvu primaoca izdržavanja se najčešće nalazi staro lice (fizičko lice), kome je neophodno da neko u starosti brine o njemu i da ga nakon smrti sahrani, izda podušja po mesnim običajima i postavi spomenik.

S druge strane, zakonodavac je propisao da je davalac izdržavanja fizičko ili pravno lice koje se obavezuje da će pružati pomoć primaocu izdržavanja.

Potrebno je pomenuti da se u praksi najčešće pojavljuju fizička lica i na strani davaoca izdržavanja.

Iz napred navedenog jasno se zaključuje da za jednu ugovornu stranu nastaju prava iz obaveze druge ugovorne strane.

Svakako da su lične osobine i svojstva ugovornih strana bitne prilikom određivanja osoba koje zaključuju ugovor o doživotnom izdržavanju.

Dalje, ovu vrstu ugovora odlikuje i aleatornost iako je reč o dvostranoobaveznim obligacionim ugovorima.

Naime, u trenutku zaključenja ugovora ne može se znati koliko će iznositi pružanje izdržavanja koje je dužan da obezbedi davalac izdržavanja u odnosu na predmet ugovora koji se prenosi u svojinu sa primaoca izdržavanja na davaoca izdržavanja.

Načelo ekvivalencije prestacija ugovornih strana ne može se sagledavati kao kod drugih dvostrano teretnih ugovora.

Momenat smrti primaoca izdržavanja je u trenutku zaključivanja ugovora buduća neizvesna okolnost i nije poznata vrednost prestacije (davanja izdržavanja) davaoca izdržavanja i ona se ne može sagledavati kao jednakost onom što zauzvrat dobija od primaoca izdržavanja, u praksi ona može biti manja, ali može biti i znatno veća od vrednosti imovine koja se dobija, a sve u zavisnosti od dužine života primaoca izdržavanja.

Predmet ugovora o doživotnom izdržavanju mogu biti samo prava i stvari koje postoje u trenutku zaključenja ugovora.

Bitna odlika ugovora o doživotnom izdržavanju jeste da on ne predstavlja osnov za nasleđivanje, jer je obligacioni dvostrano teretni ugovor.

Nužni naslednici ovu vrstu ugovora ne mogu pobijati zbog povrede nužnog naslednog dela.

Ugovor o doživotnom izdržavanju je strogo formalan pravni posao i mora biti zaključen u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave.

Takođe, javni beležnik je dužan da ugovornike naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i da se njome ne mogu namiriti njegovi nužni naslednici, o čemu se stavlja napomena u klauzuli o potvrđivanju.

U suprotnom, ugovor je ništav.

Zatim, davalac izdržavanja može svoje pravo iz ugovora obezbediti upisom u javnoj knjizi u Katastru nepokretnosti.

Naime, kada se zaključi ugovor u napred navedenoj obaveznoj formi, davalac izdržavanja kao vrstu obezbeđenja svog potraživanja ima mogućnost da podnese Katastru nepokretnosti zahtev za upis zabeležbe i tako sva treća lica obavesti o postojanju ugovora.

Ugovor o doživotnom izdržavanju se može raskinuti zbog:

1) poremećenih odnosa 

2) promenjenih okolnosti.

1) Odredbom člana 201 stav 1 Zakona o nasleđivanju propisano je da ako se odnosi ugovornika iz bilo kog uzroka toliko poremete da postanu nepodnošljivi, svako od njih može tražiti da sud raskine ugovor.

Pravo na podnošenje tužbe nadležnom sudu imaju obe ugovorne strane i bitna odlika tog postupka jeste da se ne utvrđuje krivica za poremećaj odnosa, već da li su odnosi između ugovornih strana nepodnošljivi odnosno poremećeni i da se ugovor iz tih razloga ne izvršava i da se ne postiže svrha zbog koje je ugovor i zaključen.

2) Odredbom člana 202 stav 1 Zakona o nasleđivanju propisano je da ako se posle zaključenja ugovora okolnosti toliko promene da njegovo ispunjenje postane znatno otežano, sud može, na zahtev jedne ili druge ugovornice njihove odnose iznova urediti ili raskinuti. Aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe imaju obe ugovorne strane.

Prilikom donošenja odluke primenjuju se i opšta pravila o raskidu ugovora, koja su propisana Zakonom o obligacionim odnosima.

U sudskoj praksi veliki broj postupaka koji za predmet spora imaju raskid ugovora o doživotnom izdržavanju se okonča priznanjem tužbenog zahteva, kada sud na osnovu nespornih činjenica i dokaza koji su priloženi uz tužbu i izjave tuženog o priznanju tužbenog zahteva donosi presudu na osnovu priznanja i raskida ugovor o doživotnom izdržavanju.

Zatim, primalac izdržavanja je dužan dati naknadu za primljena davanja i usluge, shodno odredbi člana 201 stav 2 Zakona o nasleđivanju i opštih odredbi o raskidu ugovora koje su propisane Zakonom o obligacionim odnosima.

Međutim, postoje i sporovi pred sudovima u kojima se na pripremnom ročištu utvrdi kao sporna činjenica da li su odnosi između stranaka narušeni, te su sudovi dužni da sprovedu dokazni postupak radi utvrđenja bitne i odlučne činjenice za presuđenje.

Po pravilu sud će u dokaznom postupku najpre saslušati parnične stranke, kada će u najvećem broju slučajeva biti moguće utvrditi da li su odnosi stranaka narušeni, te će ostale dokazne predloge (saslušanje svedoka, veštačenja) odbiti kao suvišne.

Po ustaljenom mišljenju sudova i samo podnošenje tužbe sudu protiv druge ugovorne strane svedoči o tome da su odnosi narušeni, te kada sud utvrdi da je to stvarna i slobodna volja ugovorne strane, da nije bilo prinude i prisile od bilo kog lica i postojanje izjave da jedna od strana ne želi da ostane u tom ugovornom odnosu, jer se ugovor ne izvršava i ne postiže svrhu zbog koje je zaključen dovoljan je razlog da se tužbeni zahtev usvoji i raskine ugovor o doživotnom izdržavanju.

Na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja (aktivno legitimisana lica za podnošenje tužbe), sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja.

Zakonodavac je predvideo poseban oblik rušljivosti ovog ugovora ukoliko je u trenutku zaključenja ugovora postojala izvesnost bliske smrti primaoca izdržavanja.

U sudskom postupku po tužbi zakonskih naslednika primaoca izdržavanja u kojem se zahteva od suda da poništi ugovor o doživotnom izdržavanju, izvođenjem dokaza putem veštačenja od strane sudskog veštaka odgovarajuće medicinske struke utvrđuje se sporna činjenica i to, da li je bolest koja je bila prisutna kod primaoca izdržavanja bila takve prirode da nije predstavljala nikakvu neizvesnost za blisku smrt lica.

Veliki broj sporova pred sudovima za osporavanje pravne važnosti ugovora o doživotnom izdržavanju, jesu postupci u kojima se zakonski naslednici primaoca izdržavanja pozivaju da u trenutku zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju primalac izdržavanja nije mogao da shvati pravni značaj zaključenja ugovora i da nije razumeo pravne posledice koje on proizvodi.

Podnošenjem tužbe zakonski naslednici primaoca izdržavanja zahtevaju od suda da utvrdi ništavost ugovora o doživotnom izdržavanju i to iz razloga jer jedna ugovorna strana nije bila poslovno sposobna za zaključivanje ugovora o doživotnom izdržavanju.

Ključni dokaz (a sve iz razloga jer sud ne poseduje stručna znanja da proceni zdravstveno stanje nekog lica na osnovu raspoložive medicinske dokumentacije) u toj vrsti sudskog postupka jeste veštačenje od strane stalnog sudskog veštaka psihijatrijske struke, sa zadatkom i nalogom suda da se izveštači okolnost da li je primalac izdržavanja mogao da shvati značaj pravnog posla i posledice koje proizvodi zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju.

Ukoliko se tokom postupka na nesumnjiv način dokaže da primalac izdržavanja na dan zaključenja ugovora nije mogao da shvati značaj pravnog posla i posledice koje on proizvodi sud donosi odluku kojom utvrđuje da je taj ugovor ništav.

Zakonodavac je predvideo poseban slučaj ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, u kome je davalac izdržavanja fizičko ili pravno lice koje se u okviru svog zanimanja, odnosno delatnosti i stara o primaocu izdržavanja (medicinsko osoblje, bolnice, različite agencije i slično), ako prethodno za ugovor nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva.

Iz svega napred navedenog nedvosmisleno se zaključuje da ugovor o doživotnom izdržavanju stvara prava i obaveze za obe ugovorne strane, te se slobodno može reći da se pravo jedne ugovorne strane „crpi“ iz obaveze druge ugovorne strane.

Autorka je sutkinja i predsednica građanskog odeljenja Osnovnog suda u Kruševcu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.