Ugrožavanje doktora Šeklera

Nije čudo što je tvrdnju o postojanju takve laboratorije u Kraljevu uzbuđeno demantovao doktor Šekler, predosećajući moguću fizičku ugroženost sebe i svojih saradnika. Šta će se desiti ako, recimo, kokošja kolera dovede do pomora živine u dolini Zapadne Morave ili dva-tri pastira na Stolovima obole od hemoragijske groznice sa bubrežnim sindromom, poznate kao mišja groznica? Pa, mnogima će biti „jasno“ da je nevolja došla iz Šeklerove „tajne“ laboratorije. I, prema kome će onda biti usmeren „opravdani“ narodni gnev?

Laboratorije uključene u rad sa biološkim oružjem, ali i opasnim izazivačima zaraza visoke smrtnosti za koje ne postoji zaštita (primer je ebola) liče na svemirski brod. Koliko je naših istraživača makar samo videlo specijalno odelo ispunjeno vazduhom sa pozitivnim pritiskom, da ne pominjemo ostale posebne zahteve za laboratoriju sa najvišim, četvrtim nivoom biološke bezbednosti?

Srbija do tekuće pandemije nije imala čak ni laboratoriju sa trećim nivoom odgovarajuće zaštite, koja, između ostalog, podrazumeva jednosmerni protok vazduha. U bivšoj Federaciji postojala je vojna mikrobiološka ustanova s leve strane puta ka brdu Torlak na čelu sa pukovnikom Đorđem Henebergom. U nju se ulazilo s posebnom dozvolom, ali teško da je ispunjavala standarde iznad drugog nivoa biološke bezbednosti.

U bliskoj vezi sa mantrom o našem radu na biološkom oružju je ideja o njegovom korišćenju za neki imaginarni etnocid. Ukrajinci navodno pripremaju biološki napad na Ruse. Kako, kada je to u velikoj meri isti narod? Masovno samoubistvo? Mogu li, na primer, Crnogorci da primene neki čudesni virus usmeren na Srbe, kada u Srbiji nema Srbina s korenima dubljim od 300-ak godina (preci su im se spustili sa crnogorskog i hercegovačkog krša)?

No, nije reč samo o bliskim narodima. Primenimo zdrav razum: kada bi postojala etnička ekskluzivnost, genetičar bi pregledom pljuvačke ili brisa sluznice trenutno ustanovio ko je koje nacionalnosti. To je, naravno, nemoguće, jer svi ljudi imaju iste korene i dele zajedničku gensku strukturu. Mešali smo se i sa Neandertalcima, pa su u našoj naslednoj materiji, posebno kod ljudi i nacija evropskog porekla, sadržani u određenoj meri (do 5%) i ti tragovi. Ono što može da se razlikuje između naroda nije postojanje, već učestalost pojedinih genskih varijanti i kombinacija.

Okrenimo se primeru. Nacije su kao mreža Ikeinih prodavnica, neke su manje, neke su veće, ali se u svakoj nalazi preko dvadeset hiljada različitih artikala. Negde je više tunjevine u suncokretovom, a negde u maslinovom ulju, ali u skladištu ima svega. Zato bi u eventualnom biološkom ratu stradalo, recimo, po 50+/-10 ili 20 odsto Bavaraca, baltičkih Nemaca, Poljaka ili drugih naroda.

Otkud onda i među našim lekarima uverenje da je moguće biološkim sredstvima ciljano uništiti samo jednu etničku grupu? Nesrećno je povučena paralela sa tzv. personalizovanom terapijom. Naime, već pripada budućnosti koja je počela kreiranje šeme lečenja raka ili neke druge bolesti kao krojenje odela po meri. Na osnovu genetičkog profila pacijenta „gađa se“ bolest. Međutim, lek će biti efikasan za po nekog Srbina, Holanđanina ili Kanađanina, a ne za sve pripadnike bilo koje od tih grupacija, a posebno ne samo za njih. Ovo utoliko pre što još pre pola veka polovina Kanađana nije bila rođena u toj zemlji.

Za stratega angažovanog u pripremi eventualnog biološkog napada realna bi bila mogućnost da izmeni uzročnike neke zaraze, recimo žute groznice, na način da postojeća vakcina od njih ne štiti, da napravi novu vakcinu od izmenjenog soja, da vakciniše svoju vojsku i građane, pa da napadne neprijatelja tim virusnim frankenštajnom. Jedina nevolja je što bi neprijatelja, bilo voljno, bilo nevoljno, činio ostatak sveta.