Ukidanje razmišljanja u školama

Kome ide u korist urušeno i sistematski obezvređeno i obesmišljeno državno školstvo? Zašto se mučiti i provoditi dane i dane u školskoj klupi kada je mnogo jednostavnije upisati privatnu školu i za određenu sumu novca dobiti zvanje?

Zvanje, ali ne i znanje. Potpuno je jasno da znanje više nema vrednost u ovom nakaradnom sistemu. Ponekad se čini da nas je sustigao odjek Domanovićevih satira gde u Stradiji mrtvo more hrli bez pameti da se žigoše i tako obeleženi, sa dangom poltronstva, prate slepog Vođu od nemila do nedraga.

Talas uzaludnosti bio je poslednji štrajk prosvetnih radnika koji poniženi, materijalno uništeni vode donkihotovsku borbu za dostojanstvo. Kako postati pobednik u igri gde je i početak i kraj od svega napraviti biznis? Jasno je ko je u mogućnosti da otvara privatne škole i vrtiće.

Ovakvim scenarijom koji je predviđen za državnu prosvetu konačan ishod je državno školstvo namenjeno za one siromašne slojeve društva koji podsećaju na one iz američkih filmova snimljenih u najsiromašnijim četvrtima i getoima. S druge strane, društvena „elita“ bi se školovala u privatnim školama, pa se cela priča svodi na samo jedan zaključak – obrazovanje će biti dostupno samo za one koji će moći da ga plate.

U današnjem sistemu ukidaju se opšteobrazovni, misleći predmeti. Širokouman čovek ne može biti predmet manipulacije. Najlakše je ukinuti mogućnost da mlad čovek razmišlja, stvoriti slepog poslušnika i jeftinu radnu snagu za inostrane kompanije.

Ućutkani, ucenjeni, administracijom prezatrpani prosvetni radnici samo su instrument u ovom svojevrsnom zločinu nad budućnošću naše zemlje. Gledano iz ove perspektive, čeka nas mračna budućnost. Zato, upalimo svetlo, neka zasija prometejski plamen, shvatimo da znanje nema cenu, okrenimo kormilo i povucimo brod sa puta ka sunovratu!

Autorka je prosvetna radnica, članica Dveri

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.