foto BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOVStari savski most već više godina jedan je od glavnih likova u drami koju živimo, a čiji žanr je neuhvatljiv. Ima elemenata tragedije, komedije, horora, kako-kad. I svima je jasno da nije reč o običnom mostu, čak i onima koji sada žele da ga sruše.
Da podsetimo, sagradili su ga nemački okupatori, a sačuvao učitelj Miladin Zarić, rizikujući svoj život, tako što je presekao žice detonatora u zoru 20. oktobra 1944. Beograđani su zavoleli ovaj most i postao je jedan od simbola grada, ali kao takav i trn je oku aktuelnoj vlasti, jer ona ne voli simbole i ne voli građevine s utisnutim kolektivnim emocijama i pamćenjem. I kao što već dugo radi na ispiranju mozgova kao redovnoj higijeni glasačkog tela, uporedo nastoji i da se obračuna s tekovinama koje tvrdoglavo pamte srećnije, prednaprednjačko doba.
Šta će biti s ovim mostom preko kojeg svakodnevno pređe 20 hiljada ljudi? I sa njim su gužve u saobraćaju nepodnošljive, a bez njega, dok se ne izgradi novi, za koji projekat izgleda još i ne postoji, više vremena provodićemo na ulicama nego kod kuće i na poslu. Možda vlast nije svesna da se u tome krije opasnost po nju – ako zatvori ovaj most, dobiće narod na ulicama.
Još početkom 2016. tadašnji gradonačelnik Beograda, Siniša Mali, najavio je da je jedna od mogućih lokacija za premeštanje Starog savskog mosta, koji uznemirava stanovnike Beograda na vodi – „potez od Zemuna do Velikog ratnog ostrva“. A na pitanje novinara da li će ovaj most biti premešten na mesto gde se u toku leta postavlja pontonski do plaže Lido na Velikom ratnom ostrvu, aktuelni gradonačelnik Šapić rekao je da je to pitanje za Vladu Srbije, a da Grad nema ništa protiv toga.
Dakle, ono što je sigurno, vrzma im se po glavama Veliko ratno ostrvo.
Možda su rešili da prespoje neke objekte i neka mesta u gradu u skladu sa sopstvenom logikom, pa su tako povezali ratni most s ratnim ostrvom. Naravno da će naziv mosta biti izmenjen, uostalom, promeniće se i reka, ali lako će oni za ime, treba ga najpre oteti od građana i od reke Save, takoreći iščupati – možda je najbolje da se to obavi u toku noći – a potom ga spustiti na obale Dunava i rekonstruisati, učvrstiti i dobro ga obezbediti, jer njime će ubuduće prelaziti stanovnici čiji životi vrede mnogo više od ostalih stanovnika, a videćemo zašto će se oni tu uopšte i kretati – pustićemo priču da nas sama vodi dalje.
Pre toga da razmotrimo stepen verovatnoće da se čitava egzibicija s mostom izvodi samo da bi građani Zemuna i Beograda na plažu Lido ubuduće stizali pravim mostom, a ne pontonskim. Ako se ima u vidu predsednikova netrpeljivost prema konzumentima bilo kojih plaža, pa i gradskih, verovatnoća da se upravo njima želi udovoljiti, vrlo je mala. Još manje je verovatno da se želi udovoljiti ekolozima koji posećuju ostrvo. Nešto drugo je u pitanju.
Dakle, zašto su bacili oko na Veliko ratno ostrvo? Možda su rešili da se konačno obračunaju sa istorijskom nepravdom. Ako su u 16. veku mogli da ga osvoje Turci da bi odatle vršili napade na grad, ako su to isto kasnije mogli da urade i Austrougari, drugim rečima, ako se dopustilo tuđoj čizmi da tu kroči i da to mesto koristi za svoje potrebe, a što onda i naprednjačka čizma ne bi zakoračila u ovu šumu, pa da se natenane razmotri kako bi to ostrvo konačno moglo i njima biti od koristi. Zar da do kraja svog veka prepuste ovaj dunavski dragulj biolozima i ornitolozima koji su njegovi najčešći posetioci? Ako dosad nisu proučili ptice, neće nikad. Zar da ga prepuste ekolozima kada se dobro zna kakvom su nasilju sklone te grupe ljudi? I šta ako je reč o zaštićenom prirodnom dobru na kome je zabranjena gradnja? Tu odluku ionako su doneli oni bivši. Šuma će se lako raskrčiti, divlje svinje odmah će nestati odatle, i neće im biti prvi put da beže sa tog ostrva i jurcaju ulicama prestonice.
Dozvoliće se gladnim stanovnicima grada da ih love, pa će te životinje brzo završiti na ražnju i problem će biti rešen. Šta sa pticama? Niko neće dirati ptice, taman posla dirati rezervat od dvesta vrsta zaštićenih ptica, poput orla belorepana, crne rode, žutog voljića i drugih, ali može se očekivati da i one, po ugledu na velike bele čaplje koje su tokom NATO bombardovanja napustile ovo ostrvo i nestale – zalepetaju krilcima i odlete, za šta vlast neće snositi odgovornost, jer to bi bila slobodna ptičja volja, ne kaže se uzalud slobodan k’o ptica. I, dobro, spustila se tu naprednjačka čizma, šta onda? Čizma na plažu ne ide, to je jasno. Dalje nije teško zamisliti buldožere, bagere i ostale građevinske mašine, znači – nešto će se graditi.
Da li sportsko-rekreativni centar s pratećim kockarnicama i kladionicama, ionako smo drugi u Evropi po broju ovih objekata po stanovniku, ili stambeno-poslovni neboder koji bi gradili Arapi, o čemu je bilo novinskih napisa 2017, ali stvar je izgledala bizarno, pa se na to brzo zaboravilo. Ako je ostrvo nekada izdržalo tursku osmatračnicu, što ne bi i domaću, srpsku kulu, koja bi, prema tim informacijama, bila visoka nešto više od 200 metara i nalazila bi se tačno prekoputa Kalemegdanske tvrđave, čime bi jednom za svagda bili pomireni staro i novo vreme. Dakle, treba ih suočiti, neka gledaju jedno u drugo, pa će se kad-tad zavoleti.
I tako dolazimo do vlasnika skupocenih života s početka priče koja nas sama dovodi do zaključka da će upravo oni biti stanovnici ove kule, upravo će oni viriti u prazno gnezdo orla belorepana i mahati mu dok bude sa ostalim pticama napuštao ostrvo. Dakle, Stari savski most potreban je tim ljudima, i to izmešten, sređen, obezbeđen, preimenovan, prefarban, na primer u belo, tako da može poneti ime Beli most na vodi. Zašto na vodi? Zato što tu sintagmu „na vodi“ treba uglavljivati u što više pojmova po gradu, da se odomaći, kako bi se svest naroda polako pripremila za jednu veliku promenu, a to je promena postojećeg imena prestonice u Beograd na vodi. Veliko ratno ostrvo takođe bi moralo da promeni naziv, da ne priziva ratove, daleko bilo, na sreću nije ovoj vlasti do ratova, pogotovu ne osvajačkih, dovoljno im je što su porobili vlastiti narod.
Uzgred, da podsetimo, ostrvo je kroz prošlost često menjalo ime, od Dunavskog, Ciganskog, ostrva Babalik, Carigradskog, do današnjeg, koje je dobilo 1717. kada je Beograd osvojila austrijska vojska pod komandom Evgenija Savojskog, porazivši tursku vojsku. Posle Prvog svetskog rata Veliko ratno ostrvo neko vreme nazivalo se Sirotinjsko ostrvo zato što su za malu grupu siromašnih stanovnika Zemuna tu bile sagrađene sojenice. A da bi se napravio oštar otklon i od ratova i od sirotinje, možda će ostrvo poneti ime – Ostrvo mira i napretka, ili skraćeno, Napredno ostrvo.
Još nam ostaje da zamislimo one vlasnike skupocenih života, najelitniju elitu ovog društva, u crnim automobilima i džipovima sa zatamnjenim staklima i sa specijalnim registarskim tablicama, kako svakodnevno prelaze bivši Stari savski most i nestaju u zelenilu svog Naprednog ostrva. Malo zelenila ipak će ostaviti radi zaštite intimnosti.
A šta da radimo mi ostali, vlasnici jeftinih života? Da li da se borimo i dalje za takve živote, jer druge nemamo, za šume, vazduh, vodu, za ptice i životinje, ili da dignemo ruke od ove zemlje i odlepršamo iz nje kao onda čaplje pod NATO bombama?
Autorka je književnica i slobodna novinarka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
