Ukleti neimar

Možda se ni ja ne bih setio toga, da nisam u našem listu Danas video potresnu sliku potpuno sravnjenog njegovog remek-dela, spomen-obeležja, nekropole u Mostaru, koju su ljudi pojednostavljeno nazivali „Partizansko groblje“, što je možda i bila inicijalna kapisla fašističkih monstruma da ovako temeljno sravne ovo kultno mesto svih Mostaraca, onih plemenitih ljudi koje sam ja poznavao, ljudi koji su pripadali trima narodima koji su tamo oduvek živeli zajedno.

Počevši od spomenika jevrejskim žrtvama, podignutom na Jevrejskom groblju u Beogradu 1952, profesor Bogdanović je u drugoj polovini 20. veka izgradio 12 velikih spomen-obeležja širom nekadašnje Jugoslavije, od Bihaća i Jasenovca, do Prilepa i Štipa i ona jesu u naslovima bila posvećena antifašističkoj borbi svih naroda te zemlje u Drugom svetskom ratu. Ali su, zahvaljujući ovom vrhunskom intelektualcu, njegovom poznavanju svih religija i njihovih simbola, njegovom graditeljskom umeću, sazdanom na iskustvima ljudi koji su gradili najstarija naselja i nekropole, u Uru, Memfisu i Vavilonu, uvek bila mnogo više od toga.

To je proizilazilo iz ubeđenja da su ta kultna mesta žrtava, uvek početak novog života, pa su građena tako da se ne koriste za parastose, već za okupljanja i mladih i starih koji slave život, a ne smrt.

Profesor Bogdanović je, koristeći osnovne elemente života, vatru, vodu vazduh i zemlju, u svako delo utkao neutralne simbole iz praistorije svetilišta, koristeći često mitska bića, vestalke, neolitsko cveće i mnoge druge simbole, samo njemu znane, menjajući ponekad čitav pejzaž mesta gradnje (Land-art). Često je i sam, sa majstorima-klesarima, radio zajedno, kako bi se što više približio svojoj viziji.

Kažu oni koji su bili bliski sa njim, da je za onaj ogromni lotosov cvet u Jasenovcu, podignut od betona, na najvećem stratištu Srba, Jevreja i Roma, nekoliko meseci objašnjavao Josipu Brozu u čemu se sastoji simbolika i osnovna ideja ovakvog pristupa, koju je ovaj na kraju prihvatio.

Gradonačelnik Beograda, pisac na desetine briljantnih knjiga poput „Zaludne mistrije“ „Urbanističkih mitologema“, „Ukletog neimara“, dugo je držao u Malom Popoviću neku vrstu letnje škole, gde su dolazili njegovi studenti, ali i mnogi arhitekti. Razgovaralo se o filozofiji arhitekture, urbanizaciji naselja, ali su izvođene i predstave nadrealističkih pisaca, kojima je u mladosti bio blizak poput Ežena Joneskua. Dok nam je predavao, često je govorio. Pišem da bih gradio i gradim da bih pisao! Uvek prvo zamislite civilizaciju za koju radite projekat, pa onda počnite sa urbanizmom!“

Sunovrat profesora Bogdanovića, sina Milana Bogdanovića, književnog kritičara, književnika i upravnika pozorišta u Novom Sadu, ali i urednika časopisa Danas, počeo je posle takozvane Osme sednice CK Srbije kada je odbio da učestvuje u vlasti Miloševića, koji je na toj sednici srušio dotadašnjeg predsednika Ivana Stambolića. Profesor Bogdanović mu je napisao jedno dugo pismo i podneo ostavku u Akademiji nauka, posle izlaska čuvenog memoranduma.

Bio je, kaže, zgrožen kao graditelj, nad delima gradirušitelja i nedoučenošću novih ideologa. Bio je i neka vrsta proroka, rekavši Miloševiću da će od Gazimestana stići do prosjačkog štapa. „Odmeravanje duhovne krivice je teže, ali i važnije – napisao mu je Bogdanović – jer devijacije mišljenja ljudi koje su dovele do vas mogu kroz generaciju ili dve da dovedu do novog, još goreg Miloševića! Uspećete u Hrvatskoj da učinite Srbima ono što nije uspeo ni Ante Pavelić!“

Posle ovoga, njegova kuća na Vračaru bila je obeležena kukastim krstovima i grafitom od krova do trotoara, na kome je pisalo „Ustaška kuća“. Prećeno mu je telefonom. „Ne razumem – rekao je on u poslednjem intervjuu u časopisu Vreme, kako neko, ko želi da zauzme grad, isti taj grad najpre potpuno razruši!“.

Profesor Bogdanović je razmišljao o tome da ode da živi u Sarajevu, ali kad je ono opkoljeno i danonoćno granatirano, emigrirao je u Beč i živeći u skromnom potkrovlju sa suprugom, napisao još nekoliko značajnih knjiga, među kojima su posebne one o Miloševiću i njegovoj pogubnoj politici, kao što su „Mrvouzice, mentalne zamke staljinizma“ i „Zelena kutija – zemlja snova“.

Kada je konačno uz pomoć prijatelja organizovao veliku, retrospektivnu izložbu svojih radova u Beču, dobio je i sva moguća priznanja evropskih i svetskih stručnih i umetničkih krugova, ali je u svojoj zemlji i svome Beogradu, osuđen na zaborav i proglašen izdajnikom i stranim plaćenikom. Umro je u Beču u egzilu 2010., gde je kremiran po svojoj izričitoj želji, uz molbu da njegova urna počiva na Jevrejskom groblju u Beogradu.

Iako ovo nije bilo lako ostvarivo, jer g. Bogdanović nije bio Jevrejin, to je učinjeno od strane Jevrejske opštine i nadležnih. Urna je preneta iz Beča i uz prisustvo porodice i prijatelja, bez obreda, i položena 2010. godine na spomenik koji je profesor izgradio i posvetio Jevrejskim žrtvama, na Jevrejskom groblju 1952. godine u Beogradu. 

Autor je arhitekta iz Beograda