Ukloniti psihičku cenzuru

Aleksandar Vulin, Nebojša Stefanović, Nebojša Krstić, Dejan Vuk Stanković i bratija upravo spremaju obrazloženje kako je Srbija bez Kosova u stvari mnogo veća od Srbije sa Kosovom – ovakva se ingeniozna analiza pakuje u Pink boje da bi delovala Happy i isporučuje gledateljstvu srpskom uvek gladnom laži. Pristaje Srbija na laž ako u njoj izgleda lepše nego u ogledalu. Nestajemo i populaciono! Srbija je među deset zemalja u svetu koje beleže najveći pad broja stanovnika, kako tvrdi Istraživačko-izdavački centar Demostat.

Ovo je prva vlast u Srbiji u kojoj Tanatos konstantno pobeđuje Erosa, a da pobeđena Srbija to aminuje – slavi čak. Nema tog Međunarodnog monetarnog fonda ili te Evropske komisije koja će aktuelnoj vlasti zameriti što će nas 2050. godine biti 16.62 odsto manje! Pa njihova se ocena uspešnosti Vučićeve vlasti meri dolarima, a ne dušama!

Nije potrebno biti Herbert Markuze pa čak ni Dragomir Anđelković da shvatimo da se ovaj problem može rešiti na jednostavan način – da se rađamo više a umiremo manje, te da manje napuštamo Srbiju.

Jednostavni zadatak za svaku srpsku vlast, pa i za ovu „proevropsku“: da budemo zdraviji i da manje bežimo iz zemlje! Dakle, umesto da ministarstva zdravlja i prosvete budu temelji ovog društva, ono celo počiva na ingenioznosti i snazi domicilnog Atlasa, nazvanog Aleksandrom: i stubovi Aleksandrovog neba su kod zapadnih bogova, gde su bili i Atlasovi. Umesto odgovora na suštinska pitanja zdravlja i migracija nacije, dobijamo besplatna merenja krvnog pritiska od strane lekara kojima je inače posao da kateterizuju srce i zapošljavanje po 2.000 mladih lekara na Pinku i dva u Informeru.

Domaći somnabulizam uzima maha: napredujemo na imaginarnim lestvicama kvaliteta zdravstvene zaštite a umiremo sve više, zapošljavamo se uprkos zabrani zapošljavanja, imamo previše školovanih lekara i izvozima ih Nemcima koji ih imaju dvostruko više… U zamenu za sjajne mlade intelektualce, naš najbolji izvozni proizvod („cvet nacije“ po Nikiti Mihalkovu), iz Nemačke po povoljnim cenama dobijamo Frosch tečnost za sudove i pohvale za Aleksandra koje takođe ne oštećuju ruke.

LJutiti Ministar iz Zemuna svake godine zaposli po 2.000 mladih lekara (čuh da je LJutiti kod Olivere Kovačević dobacio čak do 3.500?), a direktor Lekarske komore Srbije dr Milan Dimić kaže da je u Srbiji trenutno samo 1.150 lekara mlađe od 30 godina! Ima li kraja ovom ludilu?

Najviše umiremo od malignih bolesti, a ljude koji su nam isporučili 18.600 bekerela milosrdnim uranijumom nagrađujemo savetničkim platama ili ekskluzivnim prisustvom na državotvornim SNS konvencijama koje prenose državotvorne SNS televizije! Ima li kraja ovom ludilu?

Dok u Beogradu svako veče sija fontana na Slaviji, na jugu Srbije svako veče sija brdo Pržar od osiromašenog uranijuma! Našem Zorou, ministru Trivanu, ne može da promakne nijedna radioaktivna kanta u Obrenovcu ili Novom Sadu, ali mu je promaklo celo radioaktivno brdo! Ima li kraja ovom ludilu? Dok ceo jedan Beograd dižemo na vodu, Niš i Vranje ne možemo ni da potopimo u vodu, makar onu običnu slanu, dekontaminacionu. Ima li kraja ovom ludilu?

Godišnje oteramo najmanje nekoliko stotina perspektivnih mladih lekara iz zemlje da bismo na miru pravili Nacionalne strategije za povećanje nataliteta ili borbu protiv malignih bolesti! Nosioci strategije verovatno će biti lekari stariji od 60 godina, čak 5.886 njih u Srbiji. Ima li kraja ovom ludilu?

Čak 88 odsto onih koji bi trebalo da brinu o sveukupnom zdravlju nacije su verbalno napadnuti, a čak 17 odsto lekara i fizički, tvrdi direktor Lekarske komore doktor Dimić! I pored toga naša je zdravstvena vlast neprestano ljuta na svoje lekare i puni stranice tabloida vaspitnim pretnjama. Ima li kraja ovom ludilu?

Srbija ima 2,8 lekara na 1.000 stanovnika, a Nemačka preko šest na 1.000 i još uvek im lekari nedostaju, tvrdi dr Ramin Parsa-Parsi iz Nemačke medicinske asocijacije! Znači ipak nema kraju domicilnom ludilu – nemamo toliko lekara koliko ovde ima psihijatrije!

Ako već ne mogu da nas leče psihijatri, da pokušamo da se lečimo sami četvrtog marta u Beogradu? Odavno je poznato da snažni emocionalni doživljaji mogu u potpunosti resetovati individualnu (i kolektivnu) psihu. Da Beograd pokuša da 4. marta ukloni Srbiji „psihičku cenzuru“ (po Frojdu), koja naše (nacionalno) biće štiti od često bolnih i neprijatnih osećanja?!

Ukoliko ne poslušamo Frojda 4. marta, bojim se da ćemo onda dugo morati da slušamo savet velikog Oldusa Hakslija sa samrtničke postelje: „100 mikrograma LSD-a intramuskularno“…

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu