Čuo sam se sa ljudima koje sam upoznao u Ukrajini prošlog leta, kad sam putovao u Odesu i Mikolajv kako bih napisao reportažu o toj zemlji.
Među njima vladaju strah i rezignacija.
Taj veliki nacionalizam koji su novine opisivale prošlih nedelja, spremnost da se brani otadžbina, samo su naduvani balon koji analitičari i pseudoreporteri preuveličavaju.
Svetski mediji ovih dana doprinose konfuziji i fokusiraju se na patetiku, što je normalno, pošto su mediji, svesno ili nesvesno, deo propagandne ratne mašinerije.
Posao novinara je ipak da ostavi po strani patetiku i da uključi razum kako bi shvatio poentu priče.
Poenta ukrajinskog rata je dosta surova i tužna.
Putin nije Hitler.
Nije lud, možda je paranoičan, ali je ipak hladnokrvni političar.
„Sa Putinom znaš gde si, ono što misli – govori, a ono što govori i uradi“, rekao je diplomata Srđan Kerim gostujući kod Željka Bajića na BH Radio 1.
Rat je u njegovoj logici racionalan potez. Odvratan, naravno, ali nije odvratniji od napada Amerike na Irak, kad je Bušova administracija čak izmislila postojanje oružja za masovno uništenje kako bi njegova armija ušla u tu zemlju i ubila predsednika Sadama Huseina.
Ruski imperijalizam nije odvratniji od američkog, koji već decenijama drži pod kontrolom Južnu Ameriku i sprečava da na vlast dođu vlade koje nisu poželjne Vašingtonu. Rat u Ukrajini nam je bliži, dešava se u srcu Evrope i zbog toga nas pogađa više nego drugi krvavi ratovi (zašto se više ne priča o Siriji?).
Putinov potez – koji ja nikako ne opravdavam – veoma je jasan, i ima tri cilja: sprečiti da Ukrajina uđe u NATO (cilj potpuno postignut), podeliti evropske zemlje (i s tim oslabiti Evropsku uniju) i pokazati svetu da je Rusija moćna kao SAD, kako bi se stvorio novi međunarodni politički poredak.
Da li će predsednik Rusije uspeti da postigne drugi cilj, zavisi od same Evropske unije: ovaj rat je poslednji poziv da se njeni lideri opamete, da se dogovore oko zajedničke spoljne politike (prvi poziv su bili ratovi na Balkanu, prošlo je 30 godina, Evropa uveliko kasni) i da formiraju evropski odbrambeni sistem.
Što se tiče Ukrajine, njena sudbina je već u samom imenu: zemlja na granici. Potrebna je izuzetno pametna elita da bi se vladalo zemljom koja se nalazi na granici Zapada i Istoka.
Ukrajina nije imala sreće: na početku su njom vladali bivši komunisti, a posle Majdana stigli su oligarsi, koji su preuzeli nacionalističku retoriku desničarske partije „Slobode“ i prerušili su se u prozapadne elite.
Zelenski, mladi predsednik bez iskustva i osećanja za diplomatiju, ponavljao je da njegova zemlja hoće u NATO, iako su NATO i Zapad odgovorili da se oni neće boriti za Ukrajinu.
Uzalud je Zelenski na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji dramatično pozvao Zapad da pomogne Ukrajini: „Ako znate da će Rusija da napadne, zašto pričate o sankcijama, šta će nam to kada počinje rat.“
Ukrajina je ostala sama.
NJena elita je naduvala balon nacionalizma, ali najveći deo naroda ne živi u sferi ideologije nego u konkretnoj zemlji koja je tonula u korupciju i u nefunkcionalnost svojih ustanova.
Kad sam za jedne italijanske novine napisao da je Belorusija mnogo funkcionalnija i bogatija zemlja nego Ukrajina, dobio sam teške uvrede.
Ukrajina hoće demokratiju, Ukrajina gleda ka Zapadu, Ukrajina hoće u EU; Belorusija je diktatura.
Da, ali samo od ideologije se ne živi. Izgleda da se od ideologija pre svega umire, svuda i (od)uvek.
Zašto je EU čekala dugih osam godina, zašto nije odmah prihvatila Ukrajinu u svoje redove da je zaštiti (Rusija se nikad nije suprotstavljala približavanju Ukrajine EU)?
Zašto je dozvolila da se Ukrajina sukobi sa jednom od najvećih sila na svetu, i to sama?
Kaže mi jedna studentkinja iz Mikolajva: „Umreti za Kijev? Neka, hvala. Radije bih ostala živa i preselila bih se u Nemačku.“
Realnost je surovija od propagande i idelogija: jedan narod je već godinama sam u borbi protiv Rusije i oko njega se vodila velika međunarodna politička igra.
Dok taj isti narod živi u siromaštvu i u odsustvu nade za budućnost.
Da budemo iskreni: za Ukrajinu nikoga nije i nije bilo briga. Ama baš nikoga.
Posledice ovog rata će biti ogromne, naročito za Evropu: sankcije protiv Rusije će značajno pogoditi Nemačku i Italiju, cena plina će rasti (u velikoj je zabludi svako ko misli da se može nadoknaditi plin iz Rusije tečnim gasom iz Amerike), zemlje EU će se suočiti sa novim talasom izbeglica i, opet, Zapad i Istok će se još dublje podeliti.
Ukrajina će pripasti ruskom bloku, ali ona je odavno izgubljena zemlja.
Poslednja nada postoji, ali je daleko od ukrajinskih stepa: nalazi se u svemiru. Jedina preostala veza između Amerike i Rusije je međunarodna svemirska stanica, koja može da nastavi sa radom samo ako ove dve sile budu nastavile sa saradnjom.
Rusija je već pretila da će srušiti stanicu nad Evropom ili SAD. Ali, za sada, stanica je još tamo gde joj mesto, na nebu. Za razliku od Ukrajine, koja više nije ni na nebu, ni na zemlji.
Autor je docent za italijanski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.