Ukrajinska kriza, ni rat ni mir

Uz velike napore, kriza je do sada prošla bez rata.

Zapad, pak, pokazuje da ne veruje u poteze i obećanja Rusije.

Kompleksne sankcije protiv Rusije ostaju na stolu.

Ni Putin nije uveren u uspeh pregovora, pa će delovati po planu, polazeći od realne situacije, poručio je ruski predsednik.

Najosetljivija tačka u preko 2.200 km dugoj ukrajinsko-ruskoj i beloruskoj granici jeste područje Donjecke i Luganske oblasti (Donbasa), otcepljenih i samoproglašenih republika na teritoriji Ukrajine.

Ruska Duma izglasala je rezoluciju za priznavanje tih otcepljenih teritorija.

Tu je rat već odneo između 13 i 15 hiljada života na obe strane.

Te oblasti se naslanjaju na Rusiju.

Iz Moskve je, međutim, sa najvišeg mesta nekoliko puta ponovljeno da će bezuslovno Rusija intervenisati u novom ratu Ukrajine protiv Donjecka i Luganska i da „ni po koju cenu neće dozvoliti ponavljanje Srebrenice“.

Putin je na pres-konferenciji sa Šolcom izjavio da je u Donbasu genocid.

Pre trideset godina još, 8. decembra 1991, kada je SSSR bio u pravom kolapsu, a ne u držećoj kondiciji, u Viskuliju (Belorusija), demontiran je SSSR („džin na glinenim nogama“).

„Nezaležna“ (nezavisna) Ukrajina, kao nijedna druga novoproglašena nezavisna sovjetska republika, zbog svoga položaja i svoje veličine, našla se u epicentru interesa i Moskve i Vašingtona. Kada se u to doba, pre Viskulija i u njemu, diskutovalo opstati ili ne u Sovjetskom Savezu, njegov ostanak je zavisio od Ukrajine, ostaje li ona u njemu ili ne.

Zato aktuelna kriza oko Ukrajine nije neočekivana a verovatno ni poslednja.

Ona je pratilac raspada sovjetske imperije, neregulisanih odnosa, i nove geopolitičke realnosti u Evropi.

Sadašnja kriza traje osam godina u Donbasu, te munjevitom „odlasku“ Krima u Rusiju, kome se „niko“ nije nadao zatičući potpuno nespremnim Zapad tom ruskom akcijom.

Tako je Ukrajina, sa Gruzijom, država sa dva kraja načete, otkinute zemlje (Gruzija bez Južne Osetije i Abhazije).

Iako prostorno najveća evropska država, geopolitički Ukrajina se zapravo nalazi „stešnjena“, u pravom sendviču, na jednoj strani sa Istoka, Rusija, na drugoj sa Zapada, NATO, EU, dve strane sa svojim različitim vrednosnim sistemima i interesima.

U geopolitičkim nadmetanjima Zapada i Istoka, Ukrajina je kroz istoriju plaćala visoku cenu.

NJen položaj predstavlja svojevrsni ključ u odnosima između ta dva pola.

Preko Ukrajine prostire se strateška linija „dva sveta“ sa Zapada na Istok i obratno.

Geopolitička vrednost teritorije „Malorusije“ (Ukrajine), sa „Belarus“ (Belorusije), za Rusku (sovjetsku) imperiju postaje i brana i transferzala za odnose sa evropskim zapadom.

Belorusi, Malorusi i Velikorusi arhaični su i u literaturi nazivi današnjih Belorusa, Ukrajinaca i Rusa.

Koliko su isprepletane veze tog „jednog a troimenog naroda“ govori podatak da 30 miliona ruskih porodica ima neke veze sa Ukrajinom (oko 3,5 miliona Ukrajinaca živi u RF).

Američki geopolitički strateg Zbignjev Bžežinski u jednom svom članku 1994. napisao je sledeće: „Bez Ukrajine Rusija prestaje biti imperija, s Ukrajinom, potkupljenom a zatim potčinjenom, Rusija se automatski pretvara u imperiju.“

Te reči američkog politikologa i diplomate i danas izazivaju diskusije i polemike zbog svoje aktuelnosti. Proročanski deluju i njegove reči izgovorene 2014. o odvajanju Krima od Ukrajine: „Putin će dobiti Krim ali će izgubiti Ukrajinu za mnoge decenije.“

Bivši ukrajinski predsednik Leonid Kučma napisao je knjigu pod upečatljivim naslovom „Ukrajina – ne Rusija“ (2003). On u predgovoru navodi jednu istinu: „Mi smo stvorili Ukrajinu. Ali nama sada prestoji teži zadatak – da stvorimo Ukrajince.“

Kučma odaje dužno priznanje Rusiji što je stvorila Ukrajinu.

Viktor Jušćenko, koji ga je nasledio, pokušao je da taj problem reši nekom prečicom, u čemu je doživeo neuspeh.

Zbacivanjem sa vlasti Viktora Janukoviča, „državnim udarom“ početkom 2014, otvoren je put negiranju Rusa i ruskog jezika, ratu na istoku Ukrajine, te „odlasku“ Krima.

Petar Porošenko i Ukrajina, čiji je on sledeći predsednik, do kraja kvare odnose sa Rusijom („agresor“, „neprijatelj“), a ukrajinski se brod definitivno okreće na Zapad.

Aktuelni predsednik Vladimir Zelenski nasledio je neverovatan teret i krizu prevazilazeći sve dosadašnje, direktno zadirući u bezbednost Evrope i interese evropskih država.

Ukrajina je posle raspada sovjetske imperije postala treća nuklearna sila u svetu – toliku količinu nuklearnog oružja nasledila je na sopstvenoj teritoriji: 176 interkontinentalnih balističkih raketa, svaka sa šest odnosno deset nuklearnih bojevih glava i 33 teška bombardera sa oko 1.700 bojevih glava.

To još jednom govori o značaju Ukrajine u SSSR. Međutim, Ukrajina se dobrovoljno odrekla nuklearnog oružja, efikasnog sredstva odvraćanja, koje su činile interkontinentalne balističke rakete i strateški bombarderi.

Ukrajinska kriza izgleda kao svojevrsna reinkarnacija Hladnog rata i podeljene Evrope. Međutim, ako postoji politička volja, koju sada u dovoljnoj meri ne vidimo, moguće je mirno rešenje. Ali na kraju tunela još se ne vidi svetlo.

Autor je bivši ambasador, član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji