Ukrcavanje na Titanik: Lični stav Aleksandra Dikića

Dokaz da je SNS na starom kursu sa novim kapetanom jeste duboki gaz kojim ova megastruktura vešto izbegava već jedanaest godina sve smrtonosne međunarodne vrtloge i opasne unutrašnje cunamije.

Ipak, krvavi beogradski maj i crni kosovski septembar ostavili su vidljiva oštećene na trupu broda. Zamalo da Kosta K. napravi Kosta Konkordiju od Vučićevog kruzera. Masovni protesti dobrano su nakrivili srpsku lađu, toliko da su pacovi već spremali prtljag za evakuaciju. Na kraju, sve se svelo na rutinsku defektaciju posrnulog režima. Na ulicama trenutno luta par hiljada slepih putnika nesposobnih za pobunu brodu Baunti, dok isti nastavlja da jedri brže jače i bolje.

Vučić je odavno isplovio iz svog Sautemptona, šampanjac o pramac razbijen je i u Briselu i u Beogradu. Iako je u više navrata prorokovao brodolomničku sudbinu, do sada je uvek uspevao (uz nesebičnu pomoć konkurenata) da podigne temperaturu na razinu na kojoj se tope sve sante koje mu stoje na putu. On suvereno kormilari modernim transformersom, jer Srbija po potrebi može da izgleda kao moderni Expo kruzer, Ohajo ratni brod, EU krstarica ili regionalna Open Balkan fregata. Mnogima je to naduvani brod za spasavanje sa pokvarenim ventilom koji se polako puni vodom.

U kakvom je stanju brod kome su i dalje potrebni elitni putnici? Ulazak javnih ličnosti u politiku je dvostruki ulog sa dvostrukim rizikom. Nekada one mogu svoju popularnost da konvertuju u procente i rejting, a nekada antireklamom mogu samo da naštete kampanji. Zato se često stvara neprijatan zvuk oko ne tako zvučnih imena, pravi se mnogo galame oko ljudi koji su posle uspešne karijere živeli, radili i stvarali u tišini.

To je metoda „jesenje smokve“. Vlast koja je u zalasku svog trajanja, u jeseni života, skuplja otpale smokvine listove da bi sakrila, na samo svoju sramotu, već i bahatost, agresiju i kriminal. Niz konvertita je toliko dug da nas svaki novi neopravdano iznenadi. Imena, karijere i biografije su takve da reakcija iznenađenja brzo pređe u razočarenje, a razočarenje u ogorčenje. To su ličnosti koje su nekada zasluženo dobile status nosećih stubova srpskog društva, deo građanske klase koja bi trebalo da bude prva linija odbrane protiv primitivizma, prostakluka i divljaštva, a ne saučesnik u kolektivnoj destrukciji.

Alisa Marić, Ivan Tasovac, Merima NJegomir, Branka Veselinović, Radmila Živković, Jadranka Jovanović, LJiljana Habjanović Đurović, Jovan Kolundžija… Ovom spisku pridodata su imena legendarnih sportista Željka Rebrače i Ilije Lupuleskua i omiljenog srpskog Francuza Arno Gujona.

I dok javnost preispituje sjaj oreola sportskog dvojca, podsetimo se čitave ergele stranaca sumnjivog porekla i kvaliteta koja je još devedesetih regrutovana da na zabavnim televizijama i opskurnim emisijama daju međunarodni moralno-intelektualni atest tada Miloševićevom, sada Vučićevom režimu. Nekada Ruška Jakić, danas Jovana Jeremić. Nekada državna estrada, danas državni sekretarijati. Užasi promiskuiteta! Sportisti, pevači, glumci i ostali zabavljači narodnih masa, za partijske stratege predstavljaju samo prečice do glasova njihovih obožavalaca. Retko se tu uspostavlja ideološko-vrednosna veza, najčešće je ona emocionalno-interesne prirode. Emocije su rezervisane za plebs, a interesi za političare.

A čitava predstava je osmišljena da narod uveri da je stanje redovno, da vladajuća struktura čvrsto drži kormilo u rukama i da se broj posade i elitnih gostiju povećava. Sve je reklama, cela država je pretvorena u stranački bilbord. Bilo kako bilo, brod i dalje plovi. Sve dok ga neki novi „Ribnikar“, Mladenovac ili Banjska ne torpeduje i potopi. Tada ćemo videti za koga će biti rezervisani pojasevi za spasavanje, a za koga neće biti mesta ni u čamcu za spasavanje. Mislite o tome, bivše legende.

Autor je klinički toksikolog i član Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.