Ulazak Srbije u NATO – kraj našeg lutanja

Kad je u novembru 1989. godine srušen Berlinski zid, simbol podeljene Evrope i komunističkog poretka, tadašnje rukovodstvo Srbije nije razumelo kakve se tektonske promene dešavaju u svetu, već je smatralo da je reč o „incidentu“ posle kojeg će vojnom intervencijom iz Moskve ponovo biti uspostavljeno „monolitno jedinstvo“ u socijalističkom bloku. Iako je govorio o švedskom socijalizmu kao idealu, Milošević je u praksi bio za Staljinov model socijalizma. Zato prvi čovek Srbije i ovdašnji komunistički vrh nisu podržavali promene Mihaila Gorbačova i Borisa Jeljcina, nego su sve nade polagali u konzervativne snage u vrhu SSSR-a koje su pripremale kontrareformaciju. Propast puča čelnika KGB-a, Crvene armije i KPSS-a koji je izveden od 19. do 21. avgusta 1991. godine, Milošević je primio s ogromnim razočaranjem, ali ga neuspeh ideoloških istomišljenika nije odvratio od namere da vlada autokratski i autistično, i odbije pridruživanje Srbije zajednici demokratskih i uređenih država Zapada.

Ovo kratko podsećanje bilo je neophodno, jer je stav Miloševića i njegovih istomišljenika s početka devedesetih godina prošlog veka odredio put i poziciju Srbije u narednim godinama, a pogubne posledice njihovih odluka (raspad Jugoslavije, građanski rat, sukob s celim svetom, sankcije, izbeglištvo, iseljavanje, siromaštvo, propast privrede, kriminalizacija društva…) osećamo i danas.

Iako je 1990. godine Jugoslavija bila najbliža prijemu u NATO i Evropsku zajednicu, Srbija 27 godina kasnije nije članica ni NATO, ni Evropske unije.

Naš severni sused Mađarska 1999. godine pridružila se Severnoatlantskom savezu. Istočne komšije Bugari i Rumuni u sistemu bezbednosne zaštite Saveza nalaze se od 2004. godine. Od zemalja nastalih raspadom bivše Jugoslavije – Slovenija, Hrvatska i Crna Gora članice su NATO-a, Makedonija će to uskoro postati, a BiH i teritorija Kosova su pod međunarodnim (zapravo Zapadnim) protektoratom, s vrlo realnim izgledima da će se u dogledno vreme priključiti Sporazumu 29 zemalja članica vodećeg svetskog vojnog i političkog Saveza. Jedino je Srbija neutralna i sama. Sve i da odluči da se svrsta uz Rusiju, u njen vojni savez, to svrstavanje bilo bi izvan stvarnosti, nalik ustavnoj preambuli o Kosovu.

Srbija je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka bila vodeća zemlja Balkana u evropeizaciji, modernizaciji i prihvatanju tekovina Zapada. I danas bezbednosni, razvojni i demokratski razlozi nalažu Srbiji pridruživanje zapadnoj porodici naroda. Ulazak Srbije u NATO označiće kraj našem lutanju i početak čišćenja države od svega što u civilizovanom svetu mora na otpad. Osnovna i trajna uloga Severnoatlantskog saveza je da političkim i vojnim sredstvima sačuva slobodu i bezbednost članica. Savez je stvoren 1949. godine da spreči sovjetski ekspanzionizam i čuva mir u Evropi uz pomoć demokratije, vladavine ljudskih prava i zakona.

Srbija više ne sme da gubi vreme! Poslednji je trenutak da shvatimo da je NATO ulaznica bez koje u EU ne možemo. NATO je izbor i garant zapadnog puta, a EU je poduže putovanje sa mnogim zadacima i proverama. Ovaj savez je garant političke izvesnosti, a bez nje nema ni sigurnosti za investitore, domaće i strane.

Zapadni Savez je organizovan kao međudržavna organizacija u kojoj svaka zemlja članica zadržava pravo na svoju samostalnost. Sve odluke donose se zajednički, konsenzusom, a svaka članica ima pravo veta. Glas Srbije vredeo bi kao glas SAD.

I, što je posebno važno, taj glas bi se konačno čuo i uvažavao.

Autor je narodni poslanik Srpskog pokreta obnove