Ulazak voza u Knez Mihailovu

Budući da „Dnevnik mašinovođe“ ukazuje na činjenicu da svaki mašinovođa zgazi bar desetak neopreznih, pijanih ljudi ili samoubica, mi možemo da se pohvalimo da je to daleko od istine, jer mi kao da i nemamo železnicu.

Rođen sam i odrastao u Beogradu a železnička stanica bila mi je preko puta bioskopa „Partizan“ gde su užarene oči pubertetlije gledali prve seksi filmove a nešto kasnije i porniće.

Trajalo je to dok nisam otkrio Kinoteku i jedan film od 28 sekundi koji mi je ostao ugrađen u introspekciju do dana današnjeg a to je skoro koliko postoji kinematografija.

Dobro, de, upola manje. Bio je to film koji je 28. decembra 1895. godine „protutnjao“ „Gran Caffeom“ na Bulevaru Kapisin u Parizu, gde su braća Limijer priredili prvu projekciju i tako otvorili novi vek, novoj umetnosti – kinematografiji: „Ulazak voza u Lionsku stanicu“.

Na programu je bilo još desetak naslova „Izlazak radnika iz fabrike“, „Bebin doručak“, „Poliveni polivač“ et cetera.

Samo šest meseci kasnije, predstavnici kompanije „Braća Limijer“ boravili su nekoliko dana u Beogradu tokom kojih su prikazivali filmove a kojima je prisustvovao i kralj Aleksandar Obrenović sa majkom, kraljicom Natalijom. Ergo, šest meseci posle Pariza, isti program prikazan je radoznalom svetu i jednom kralju i kraljici u kafani „Zlatan krst“ 6. juna 1896 godine, u negdašnjem restoranu „Dušanov grad“ u Beogradu na Terazijama, koga su mrzioci ostataka beogradske boemije, zatvorili i pretvorili u kockarnicu.

Nedavno sam prolazio pored Železničke stanice i video da još uvek stoji lokomotiva koja treba da predstavlja simbol srpske i jugoslovenske železnice.

Pre više od 25 godina, zvanično sam predao elaborat Skupštini grada, da se na početku Knez Mihailove ulice postavi lokomotiva koja bi simbolizovala prvu filmsku projekciju na Balkanu a koja je održana tek pedesetak metara dalje u pomenutoj kafani koje više nema.

Kada su demokrate bile na vlasti, setio sam se tog projekta, i gle čuda, projekat je prihvaćen, osnovan je Odbor za obeležavanje ovog događaja na čelu sa gospođom Goricom Mojović sa čak desetak uglednih radnika iz kulture i filma.

Prošle demokrate – prošao voz.

Ne znam zašto, tek lokomotiva koja još uvek stoji kod Železničke stanice (ako me pitate gde je nova, reći ću vam da nemam pojma kao i većina Beograđana) podsetila me je da u Beogradu živi i radi veliki neimar gospodin Goran Vesić. Pronašao sam sajt gospodina Vesića i predočio mu ideju ali i ovde je – prošao voz.

Istine radi: na stubu zgrade gde se nalazio „Dušanov grad“ a nekada „Zlatan krst“, stoji pločica ali sa pogrešnim datumom: umesto da piše da je Prva filmska projekcija na Balkanu održana 6. juna, piše da je održana 7. juna 1896 godine.

Odgovor beogradskog Neimara, koji voli moj Beograd možda i više od mene (hm?) nisam dobio a sasvim bi prikladno bilo sačuvati lokomotivu koja je simbol kinematografije i srpske železnice, ali, izgleda da će lokomotiva ni kriva ni dužna otići u staro gvožđe i tako će još jedanput – proći voz.

Da li vam ovo liči na zezanje. Meni ne.

Jedanput su Čaplina pitali šta je to film? Najveći stvaralac filma ikada, pisac scenarija, kompozitor, scenograf, glumac, reditelj Čarls Spenser Čaplin odgovorio je: „Nemam pojma, mi smo došli ovde da se zezamo.“

Da, to je mogao da kaže jedini i jedinstveni Čaplin.

Da li današnji neimari Beograda znaju šta je film ili su poslednji put bili u bioskopu da gledaju „Tarzan u NJujorku“, ne znam, ali znam, da je Srbija najsigurnija država na svetu jer mašinovođe ne mogu da vode Dnevnike jer ne voze vozove.

A vozovi prolaze, prolaze, prolaze.

Autor je filmski kritičar i dugogodišnji radijski voditelj