Ulaznica za „navijački sindrom“

Naime, pre nekoliko dana sam čuo da su u školi deljene karte za više fudbalskih utakmica Crvene zvezde. Pomislio sam da je neko samoinicijativno delio neki višak karata, ali su mi deca rekla da su ih lično dobijali od razrednih starešina i to u svim višim razredima. Dobro, lepo je da deca posećuju sportske manifestacije, ali stvarno ne znam kako bih nazvao ovu akciju. Da li je to promovisanje sporta ili regrutovanje mladih naraštaja navijača?

Da je reč o promovisanju sporta, škole bi trebalo da imaju sportske sekcije i deca da se opredele za neku od njih, jer smo svedoci da su kod maldih usled manjka fizičke aktivnosti česti deformiteti skeletnog i mišićnog sklopa, a najčešće gojaznost i deformacije kičme. Da i ne pominjemo sve veće otuđenje među mladima i nedostatak prave komunikacije.

Zbog toga bi ministarstva sporta, kulture i prosvete trebalo da omoguće masovnije bavljenje sportom i kulturnim aktivnostima, što znači da bi svako dete moglo da se učlani u neki klub ili sekciju uz simboličnu članarinu (kako je to nekad bilo), a ne samo deca imućnijih roditelja. Valjda i među sirotinjiom ima talenata. Pa eto prilike za sve. A šta je sa bavljenjem muzikom ili ostalim lepim umetnostima, što je jako bitno za razvoj intelekta i motorike deteta, a što su i naučnici u svetu još davno dokazali. Pa gde su onda besplatne karte za pozorišta, koncerte, galerije?

Znači, ostaje nam samo „regrutovanje“ navijača. Iz ličnog iskustva znam da decu u tom uzrastu i ne interesuje fudbal, niti će pratiti dešavanja na terenu (a s obzirom kakav nam je fudbal ne bi ni trebalo ),već će biti oduševljena masom starijih navijača koji kidaju glasne žice i izvode „koreografije“. Od njih stotinu, tridesetak će se sigurno upecati na taj osećaj psihologije mase. Nastaviće da posećuju utakmice, ali ne sa roditeljima i prijateljima, već uz neke navijačke grupe. Tu nastaje sledeći scenario – deca će pratiti te vođe grupa ne samo na tribinama, a zna se da se tu promovišu i druge stvari, među njima neke na granici kriminala, ili potpuno u sferi van zakona. Međutim, ni tu nije kraj filma. Kako posedujemo savremenu tehnologiju komunikacija, za tili čas će se okupiti iste grupe na ulici i protestovati protiv ovoga ili onoga u zavisnosti ko ih za šta bude angažovao i u korist čega. Naravno, uz dejstvo alkohola i lakih i drugih droga, stradaće neki izlog i pokoja glava. A onda nastupaju naši mediji, željni tiraža i gledanosti, nazivajući ih huliganima i kriminalnim grupama, što i nije daleko od istine. Svi će se brižno baviti ovim problemom zahtevajući strože zatvorske kazne. A gde smo bili pre?

Decu nam i inače vaspitavaju mediji sa obiljem emisija nasilja, nastranosti, jeftinih serija i kvazi glamura predstavljajući to kao normalan život. Škole više nisu vaspitne ustanove, a roditelji više nemaju uticaja na decu čak ni u slučaju da su kod kuće.

Zabrinuti roditelj  (ime i adresa poznati redakciji)