Ulica lučanskog srama

Lučanski pokojnik je bio direktor, s prekidima, od 1982. godine i sa najdužim stažom u državnim preduzećima. Moćan i po volji svih vlasti, od komunista, preko socijalista i DOS, do naprednjaka. Uoči izbora 2018 u Lučanima, otvoreno je pozivao radnike da glasaju za SNS i Vučića. Ovaj ga je hvalio, bio na njegovoj sahrani i poručio da je „ostavio veliki trag“.

Na vapaje Milovana Milivojevića, oca dvadesetpetogodišnjeg Milomira, koji je nastradao 14. jula 2017, nakon eksplozije baruta, Vučić mu je besramno uzvratio da radnici u toj fabrici „ne rade na manekenskoj pisti, nego u fabrici baruta i oružja“. U toj tragediji poginuo je i Milojko Ignjatović (55), čija porodica se o tome javno ne oglašava. I većina od oko 1.300 radnika ćuti, u strahu od gubitka posla. Rade i ginu, dok sindikat i vlast veličaju direktora.

Od 3. oktobra 2019. godine traje sudski proces u Osnovnom sudu u Ivanjici, pokrenut na insistiranje porodice Milivojević. Toga dana, predvođeni fabričkim sindikatom, radnici su se „spontano“ okupili ispred suda i iskazali podršku „nevinom“ direktoru. Vređali su članove porodice i optuživali ih da javnim prozivkama direktora za tu tragediju uništavaju fabriku i njen ugled.

Iako su državne komisije utvrdile da se u fabrici nisu poštovale mere bezbednosti na radu, o čemu su svedočili i radnici i zbog toga su ostali bez posla, Radoš i dvojica fabričkih rukovodilaca su krivicu svaljivali na dvojicu poginulih radnika. Kako je preminuo, krajem aprila ove godine, sud je protiv Radoša obustavio postupak i nastavio da sudi ostaloj dvojici okrivljenih.

I pored takvog Radoševog „traga“, odbornici vladajuće koalicije oko naprednjaka su, a na predlog fabričkog poslovodstva, odlučili da ga nagrade ulicom, uz obrazloženje da je „dao veliki doprinos napretku i razvoju opštine, javnih ustanova, mesnih zajednica, kulturi i sportskim manifestacijama, kao i da je ceo svoj život posvetio preduzeću i opštini“.

Iako nije dočekao sudsku presudu, lučanska skupština ga je „oslobodila“ krivice i narugala se žrtvama njegovog direktorovanja i onima čije interese bi trebalo da zastupa. Osim što su ulicu simboličnog naziva „oteli“ od radnika i njome „odlikovali“ direktora, lučanski odbornici su ponovo „ubili“ svoje poginule sugrađane, rastužili njihove porodice i još ih naterali da svakodnevno idu tom ulicom srama.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.