Uličarska Srbija

Samo par dana posle skandalozne odluke našeg Ministarstva policije da zabrani igranje zvanične rukometne utakmice koja nikoga u Srbiji nije interesovala, jer je reč o našim i kosovskim juniorkama, prisustvovao sam u Dortmundu prijateljskoj utakmici najboljih rukometaša Srbije i Nemačke i doživeo kulturološki i civilizacijski šok. Obična trening utakmica i za jedne i za druge a hala u Dortmundu koja je rukometni pandan fudbalskoj Marakani u Riju, u rano popodne i pored TV prenosa, ispunjena do poslednjeg mesta. Dan ranije u Beogradu je umro Branislav Pokrajac jedan od najboljih srpskih rukometaša svih vremena. Kada je službeni spiker saopštio da je Pokrajac bio olimpijski šampion i kao igrač 1972. i kao trener 1984., prolomio se aplauz kakav za života ni u rodnom Pančevu nije dobio. A kada je spiker zamolio da umesto sveća gledaoci upale lampe na svojim mobilnim telefonima, 11.000 ljudi je kao jedan ustalo i sa upaljenim lampama minutom ćutanja odali počast legendarnom igraču.

Usledio je dug aplauz za Vladu Štencla, velikog trenera iz Hrvatske koji je bio selektor jugoslovenskih olimpijskih šampiona iz Minhena, a došao je da pozdravi našeg selektora LJubu Obradovića i izjavi saučešće povodom smrti profesora Pokrajca.

A kad se posle intoniranja srpske himne prolomio buran aplauz, postideo sam se od same pomisli kako bi to izgledalo da se igralo u Beogradu i emitovala nemačka himna – završio je priču moj ne samo sportski prijatelj.

Nije potrebno ništa zamišljati. Svakog dana nam je pred očima uličarski nivo naših vlastodržaca od vođenja državnih poslova do spoljne politike i sporta. Da li je potreban bolji dokaz da je to tako, od ovih naslova u udarnom vladinom dnevnom listu samo dan pre zvanične posete predsednika Srbije nemačkoj kancelarki Angeli Merkel „Evropska unijo, bando šiptarska“. Ili naslov povodom presude kojom je Vojislav Šešelj proglašen za ratnog zločinca i u kome se on lično hvali seksualnim odnosom sa majkom Haškog suda, ma šta to značilo.

A pogledajte kako srpski političari uličari ili uličarski političari zamišljaju spoljnopolitičku komunikaciju između lidera dve najveće države sveta. Donald Tramp kao poručuje: „Rusijo šaljem rakete“, a Vladimir Putin mu odgovara: „Budi miran“. Samo fali ono srpsko bre.

Na još nižem nivou je vođenje državnih poslova u zemlji. Jer šta je to nego uličarski manir kada predsednik države, van svih svojih ingerencija, protiv svih zakona i Ustava, preti Nišlijama da im više neće dati ni dinara ako Republici ne poklone Aerodrom. Kao da su građani glasali da se predsedniku pokloni državna kasa a ne da njome upravljaju kompetentni ljudi i na opšte dobro. I ko je njemu dao pravo da deli novce građana Srbije, šakom i kapom po regionu.

Kako je nastala ta i takva uličarska Srbija. Sredinom prošlog veka, život je u svim većim gradovima bežao iz jednoumlja i partijske diktature, na ulicu u kriminogene grupe i grupice koje su golim pesnicama zadobijali poštovanje jednih kod drugih. Većina gradskih kvartova imala je svoje ulične bande i junake. U Beogradu su najpoznatiji bili oni iz Sarajevske ulice i Dorćolci. Vremenom su te bande prerasle u klanove: Zvezdarski, Zemunski, Voždovački, Surčinski… Da bi taj uličarski svet držala pod kontrolom UDBA („Služba“), koja je vođe uličara angažovala kao saradnike i podelila im oružje.

U ratovima devedesetih, sve pod parolama za srpstvo, hrvatstvo ili muslimanstvo, a ustvari za pljačku i prisvajanje dotadašnje jugoslovenske društvene i državne imovine ti saradnici postali su komandanti paravojnih i parapolicijskih jedinica. Tako su razni Arkani, Legije, Gotovine, Olići, Tute, Klice… od uličarskih postali „nacionalni junaci“.

U mirnodopskim uslovima „Služba“ je u Srbiji te uličarske kadrove pretvorila u svoju „političku klasu“ predvođenu kraljem svih nacionalističkih budala Vojislavom Šešeljom. Taj Hrvat, zvanično osuđeni ratni zločinac koga je SANU svojom potvrdom proglasila Srbinom, zadužen je da u uličarskom parlamentu i uličarskim medijima širi nacionalnu, rasnu versku i svaku drugu Ustavom zabranjenu mržnju. I on samo to i ništa drugo, o našem trošku, evo već decenijama radi u sadejstvu sa svojim najboljim učenicima. Nikakvi politički programi, nikakve ideologije, moralni niti bilo koji drugi zakoni osim uličarskih, za njih ne postoje.

Mislili smo, po starom lošem srpskom običaju, da od ideologije komunizma i Slobinog nacionalšovinizma ne može ništa gore biti. Uličarski političari su međutim najpre razbili političku zajednicu zvanu Jugoslavija, a sada to isto rade i u Srbiji, utapajući društvo u neukost i primitivizam i vraćajući ga u pretpolitičko doba varvarstva.

Autor je urednik Sportske galaksije