Foto: FreepikPraksa Evropskog suda za ljudska prava je pokazala da bi se moglo smatrati da je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno kada sudski postupak nije pravosnažno okončan tri godine od trenutka kada je pokrenut (pri čemu je kvalitet sudskih odluka, za razliku od brzine njihovog donošenja, svakako posebno pitanje).
Javna glasila poslednjih dana donose priču o privrednom društvu (poveriocu) koje se, radi naplate neizmirenih potraživanja koje navodno ima prema drugom velikom privrednom društvu u stranom vlasništvu (dužniku), odlučilo na nesvakidašnji korak – protest svih zaposlenih kod poverioca pred poslovnim prostorijama/fabrikom dužnika.
Naime, nakon neuspelih pregovora (koji su navodno trajali više meseci), poverilac je odlučio da spor ne rešava na jedan od načina koji je uobičajen (posredovanjem, mirenjem, arbitražom ili pred privrednim sudom) već se opredelio za način koji je u prošlosti bio svojstven sporovima u privatizaciji ili u sporovima koji su radnici imali određena potraživanja prema državi ili privrednim društvima u javnom vlasništvu.
U tim okolnostima protest je možda predstavljao jedan od (legitimnih) načina vršenja pritiska, najčešće na javne dužnosnike da preduzmu određene mere iz svoje nadležnosti, kako bi određena (po običaju dugotrajna i složena) sporna stvar bila rešena.
Ipak, za sada nije bilo (ili bar nije izveštavano) o slučajevima u kojima jedno privatno privredno društvo umesto „traženja pravde“ pred nadležnim institucijama, izlazi na „ulicu“ ili bolje rečeno dolazi na prag drugog privatnog privrednog društva sa svim zaposlenima tražeći trenutnu isplatu svih navodno višemilionskih dugovanja uz pretnju da će se svojevrsna blokada nastaviti sve dok se spor ne reši.
Imajući u vidu poslednja dešavanja, čini se da je samo bilo pitanje vremena kada će se trend rešavanja različitih vrsta (društvenih) sporova na ulici, putem protesta, blokada puteva, okupljanja, šetnji i sličnim načinima izražavanja nezadovoljstva usled otežanog rada nadležnih institucija, preneti i na sporove o neizmirenim potraživanjima između dva ili više privatnih preduzeća.
Ako se kod drugih protesta nije uvek moglo naslutiti koji bi bio nadležni organ Republike za rešavanje određenog spora (Vlada, Pokrajinska Vlada, lokalna samouprava, organ uprave pa čak i predsednik (?!)) u ovom primeru je situacija jasnija, pa se čini da bi za ovakav spor mogla da bude nadležna sudska vlast (!).
Ovakav zaključak ne spore ni predstavnici poverioca koji ističu da, iako „imaju sve argumente da se svoja prava ostvare na sudu“, navedeni sudski postupak potrajao bar četiri, pet godina a njegovo pravosnažno okončanje poverilac možda ne bi dočekao. Stoga je, po rečima predstavnika poverioca, „blokada jedini način“ za rešenje ovog spora.
Iako se u poslednjem desetleću vođenje sudskih postupaka zaista ubrzalo, činjenica je da postoji značajan broj postupaka kojima je za pravosnažno okončanje potrebno više godina.
Praksa Evropskog suda za ljudska prava je pokazala da bi se moglo smatrati da je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno kada sudski postupak nije pravosnažno okončan tri godine od trenutka kada je pokrenut (pri čemu je kvalitet sudskih odluka, za razliku od brzine njihovog donošenja, svakako posebno pitanje).
Istina je da je za neke poverioce (posebno privredna društva) sporo dostižna pravda slaba uteha ukoliko je u međuvremenu ne dočekaju usled finansijskih nevolja (pa tako spora pravda zaista više liči pravdu koja je uskraćena usled stečaja ili likvidacije).
Dakle, nesporno je pravo poverioca da traži da mu se potraživanje izmiri i njegovo pravo da pred sudom u razumnom roku zaštiti svoje pravo ako ima zakonskog osnova.
Ipak, ako preskočimo/zanemarimo organe nadležne za rešavanje sporova ili neki drugi postupak u kojem strane dobrovoljno učestvuju i odmah pređemo na protest i blokadu kao „jedino rešenje“ onda navedeno ponašanje, pored zanimljivog (mada u određenim situacijama razumljivog) izbora načina za rešenje spora predstavlja i svojevrsnu ocenu građana i privrede o radu pravosuđa koje im očigledno ne ostavlja utisak da će pred sudom zaista uspeti da zaštite svoja prava u razumnom roku.
Čini se da je alternativa koju je takav nedostatak poverenja izrodio predstavlja nov postupak, do sada nesvojstven u sporovima o neizmirenim potraživanjima između privrednih društava – ulična „pravda“ i protest kao novi (delotvoran?) način rešavanja sporova.
Čitalaštvo će u narednim danima pratiti razvoj događaja i videti da li će ovaj način rešavanja sporova zaista biti delotvoran pa će u slučaju uspešnosti mogućno imati u vidu u nekim drugim prilikama. A do tada, u sudnici pod otvorenim nebom treba da bude red i tišina jer „ročište“ uveliko traje.
Autor je advokat
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
