Ulje od uštipaka i pokvareni bankomat

A da li je to baš tako neka posluže dve sledeće pričice koje ću preneti u ovom članku.

Prva priča je od pre tri nedelje. Sa suprugom, sam bio u poseti našoj ćerki koja sa porodicom živi u jednom gradu u Severnoj Italiji.

Tamo ona živi i radi sa svojim suprugom, koji je Nemac po nacionalnosti i njihovo troje dece.

Zadržali smo se desetak dana i bili smo veoma lepo primljeni i ugošćeni i to kako od ćerke i zeta tako i od zetovih roditelja.

Uostalom kao i uvek kada boravimo kod njih.

Sredinom našeg boravka naši unuci požele da im baka (moja supruga) pripremi uštipke, što ona sa zadovoljstvom učini.

Uštipci su bili odlični i svi pojedeni. Međutim, već posle toga, a i sutradan vidim da su ćerka i zet u brizi šta da čine za zaostalim uljem posle prženja uštipaka. Ozbiljno su oni oko toga diskutovali.

Čuo sam kako međusobno govore da to bace u sudoperu ne može, da bace u WC šolju takođe ne može.

Moram da priznam da mi nije bilo jasno o čemu se radi.

Naivno sam uleteo sa svojim “spasonosnim” predlogom da slobodno mogu da prospu u šolju jer to šolju neće začepiti.

Pazite moje razmišljanje “neće začepiti šolju”.

Na taj moj predlog oni su se samo kiselo nasmešili i rekli mi da nije u tome problem već je problem što će to prosuto ulje dospeti ureku i zagaditi je.

Ej, oni o tome razmišljaju a ispred njih ne stoji nikakva inspekcija, nikakva policija. To je jednostavno zaživelo u njihovim glavama, u glavama tog naroda.

Kada sam sutradan izašao iz stana, namerno sam otišao do obližnje obale njihove reke i tek onda video da je reka toliko čista, da je voda u reci toliko bistra, da čovek može slobodno da se sagne i napije se te vode. A setimo se stanja kod nas.

Druga priča je od pre tri dana. Ovde, u Beogradu, sam bio u pošti da bih završio neki svoj tekući posao.

U redu, ispred šaltera, čekao sam oko pola sata jer je bila prilična gužva.

U jednom trenutku u poštu “uleće” jedna mlada žena, sva usplahirena, i direktno juri na šalter ispred svih nas žaleći se da joj je bankomat, koji se nalazi ispred pošte “progutao” karticu tekućeg računa. Ljutito zahteva da joj se kartica odmah izvadi iz aparata.

Službenica pošte sa šaltera joj objašnjava da oni ne otvaraju bankomat, već da do čini posebna služba i to samo dva puta nedeljno. I ta rasprava traje.

U tom momentu, jedan stariji čovek, mojih godina, izlazi iz reda i ide napolje da vidi taj bankomat.

Vraća se i viče “zašto niste ugasili svetlo u aparatu, zašto ga niste pokrili”.

Sve je to bilo propraćeno i nekim drugim pogrdnim rečima. Kada im je službenica sa šaltera rekla da na automatu stoji napisano, i to krupnim slovima, da je “aparat u kvaru i da ne radi”, oboje su odgovorili “ali ko će to da čita, to niko ne čita”.

Morao sam da se javim i da kažem “ali ja čitam” što je sada svu tu negativnu energiju i ružne reči usmerilo prema meni.

I sve se to završilo.

Kada sam izašao iz pošte namerno sam obratio pažnju na aparat bankomata.

I zaista na vidnom mestu je krupnim slovima pisalo da je “aparat u kvaru i da aparat ne radi”.

Uz to, na ekranu aparata je takođe krupnim slovima stajalo isto upozorenje da je “aparat u kvaru i da ne radi”.

I sada se ja pitam, kako je moguće da neko ne vidi upozorenje i da svoju karticu “gura” u pokvareni automat? Šta je sa razumom tih ljudi?

Ima se utisak da se takve osobe informišu samo preko različitih televizija, i da je samo to za njih istina, a da ne veruju svojim očima i svom razumu.

Tuga.

S takvim ljudima, a nažalost njih nije malo, teško ćemo se izboriti za bolje sutra. Teško da će nam reke i priroda biti čisti.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta, Beograd

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.