Screenshot IMDbZašto li sam ovih dana ponovo gledao „Most na reci Kvaj“, i to ne tako što sam menjao kanale i uhvatio ga „u letu“ (to se ne radi), nego ciljanim puštanjem i sa punom koncentracijom?
Da li zato što sam se predozirao novim filmovima i serijama o kojima, zaveden za običnog čoveka nepojamnim honorarima, pišem na stranicama tajkunskih štampanih i digitalnih tvari?
Može biti zato što sam poželeo skoro tri sata varljivog bežanja od užasnih reči „ovde“ i „sada“ (tvoraca ironije i sarkazma kao sredstava odbrane od groze)? Ili zato što sam sredovečan i prija mi mirna luka poznatog sadržaja?
Zapravo, pretpostavljam da sam naslutio da „Most na reci Kvaj“, posle tridesetak ili više godina od poslednje detaljne posete, ne poznajem toliko koliko bi se dalo očekivati, i da će se ispostaviti da se ne radi niokakvom izvoru eskapizma već kanalu ka još jednom uglu iz kojeg se može osmotriti svakodnevica.
Britanski pukovnik Nikolson (Alek Ginis) je čovek koji je uvek radio stvari po pravilima službe. Kada je Singapur pao 1942. godine, vrhovna komanda mu je naredila da preda svoju jedinicu.
„Primećujete, ‘naredila'“, reći će grupi nižih oficira na sastanku u zarobljeničkom logoru na budućoj granici Tajlanda i Burme, „što znači da bi u našem slučaju pokušaj bekstva mogao da se posmatra kao prekršaj vojnih zakona“.
Preostalo je, dakle, da se kulturno sačeka kraj rata, u svrhu čega pukovnik Nikolson maše komandantu logora primerkom Ženevske konvencije u kojoj lepo piše da se zarobljeni oficiri ne smeju koristiti za fizički rad.
Ne pomišlja da je ponašanje u osnovi prefinjenog i obrazovanog pukovnika Saita posledica stranputica društva koje je samurajski kodeks počelo da tumači na osnovu zahteva militarističkog trenutka.
Tako, Nikolson trpi prebijanje i izlaže se izvesnoj smrti u samici (tj, plehanoj kutiji na suncu u kojoj ne može ni da se ustane), pre toga tvrdivši da „bez zakona nema civilizacije“.
Retki preživeli pitomac iz početnih dana logora pokušava da mu rasvetli stvarnost: „To i jeste moja poenta. Ovde civilizacija ne postoji“. Nikolson okončava raspravu rečima: „Onda imamo priliku da je uvedemo“. Neočekivano pobeđuje u igri dominacije, uglavnom zahvaljujući strahu komandanta logora da njegov nedovoljno sposobni inženjer neće biti u stanju da izgradi železnički most, što je zadatak zbog kojeg se svi i nalaze u tom rajskom šupku sveta.
Nikolson, opran i udostojen, angažuje svoje ljudstvo da to uradi na najbolji mogući način, u cilju održavanja discipline i dokazivanja prednosti zapadnjačke učinkovitosti nad orijentalnim varvarstvom.
Oficiri sada rade ne zato što moraju nego zato što žele. Puzeći stepenicu po stepenicu, uspinje se kolaboracionizam, što nas dovodi do ključne scene filma.
Stojeći na završenom mostu i gledajući u zalazeće sunce, Nikolson koristi društvo Japanca kojeg više ne smatra neprijateljem (jer, preveo ga je ka pristojnosti) kako bi izgovorio solilokvij: „Postoje trenuci kada odjednom shvatiš da si bliži kraju nego početku. I razmišljaš… pitaš se… šta predstavlja zbir tvog života? Koji je bio uticaj toga što si negde i nekad bio prisutan, i da li si uopšte na bilo šta zaista uticao? Posebno u poređenju sa karijerama drugih ljudi. Ne znam da li je takva vrsta razmišljanja zdrava, ali moram da priznam da sam imao misli tog tipa, povremeno. No, večeras… večeras…“.
Nikolsonovi prsti se iznenada ispravljaju i oficirski štap koji je do tada držao pada u reku Kvaj. Okreće se i na momenat zamrzne, gledajući Japanca sa ukočenim, mrtvačkim izrazom lica.
Kratki niz radnji je savršen, i naravno da mi sa trinaestak godina nije bio baš jasan. Priroda ispuštenog predmeta kazuje nam da njegov vlasnik nije više sposoban da ga poseduje. Dalje, prestanak držanja štapa jeste otelotvorenje tačke kada osoba, u bukvalnom prevodu fraze, „gubi stisak stvarnosti“ („losing a grip on reality“).
Konačno, užasni pogled otkriva čoveka obolelog od psihoze. Nikolson nikada nije postavljao pitanja. Izgovarao bi da „voli Indiju“ u kojoj njegova porodica već decenijama živi (i on sa njima, manje od mesec dana godišnje), ne baveći se analizom ispravnosti kolonijalnog prisustva ili budućim mentalno-emotivnim oštećenjem dece koja odrastaju bez oca. Nije mu delovalo prljavo i pogrešno obožavanje koje prema njemu osećaju i iskazuju njegovi klasno neosvešćeni, lumpenproleterski vojnici.
Dugoročno pelcovan od koncepta zapitanosti, kada se najzad bez njegove volje ukazala prilika u kojoj se mora dati odgovor, raspao se na deliće.
* * *
Uputno je znati da je Alek Ginis insistirao da Dejvid Lin – čija je namera bila da kroz celu pripovest, sve do okretanja, gledamo Nikolsonov potiljak – snimi i jedan kadar sa strane. Reditelj je prvo hteo da zadavi izvoljevajućeg glumca, a onda pristao i na kraju imao čime da u montaži ublaži završni šok Nikolsonovog lica.
Naime, uzročno-posledični poremećaj realnosti zna da se dogodi tiho i sporo, pa je i iskra osvešćivanja lični čin koji ostaje teško primetan za okolinu. Naročito ako je samo društvo izazivač psihoze.
Nedavno samo svedočili situaciji kada je, na dan ovogodišnje Parade ponosa, nekoliko poslanika ZLF-a u holu skupštine izjavilo da je srpsko društvo spremno za usvajanje zakona o istopolnim zajednicama.
Isto ono društvo čiji službenik MUP-a ceo minut pitomo čeka da „autentični srpski junak“ nagura otetu LGBT zastavu u kantu za đubre, pa tek kad je završio, valjda, pokušava da mu uzme podatke?
Pri čemu se ime i adresa eventualno proveravaju da ne bi bilo zabune kojoj tačno stadionsko-dilerskoj bandi oformljenoj uz podršku DB-a mladac pripada; da nije, je li, greškom upao na nečiju teritoriju, jer je na vrhu piramide određeno ko ovog meseca radi gejeve a ko izbore za studentski parlament. Ima li, zaista, to utopističko „uvođenje civilizacije“ u srpsko društvo bilo kakvu šansu za uspeh, ili će se propagatori uređenog logora pre naći na putu kolaboracionizma iz najboljih namera?
Čak i ako bi, u nekom nemogućem razvoju događaja, zakon o istopolnim zajednicama bio usvojen, ne bi se mnogo razlikovao od mosta preko reke Kvaj – izgrađenog od strane zarobljenika, žrtava masovne psihoze, pa onda upotrebljavanog za transport porobljivačkih trupa.
Ili, da pogledamo slučaj „fotografija Čarlija Čaplina umesto Hitlera u udžbeniku istorije“. Roditelji su reagovali brzopleto, zanemarujući činjenicu da je naše prosvetno izdavaštvo pod nemačkim monopolom, kao i da se – ukoliko se ne varam – firma „Bigz školstvo“ koja je izdala dotični udžbenik istorije za 8. razred nalazi u vlasništvu građanina Hrvatske.
A u Nemačkoj – pod čijom je, svakako, Hrvatska kulturološkim uticajem – je bilo kakvo objavljivanje Hitlerove slike rizična rabota, te se često pronalaze kreativna rešenja. Sve to na stranu, naknadni odgovor na upite novinara koji je sročio neko iz Bigza iznova budi slutnje o poboljevanju (prvi, kratki komentar je bio u „Mi samo štampamo!“ stilu).
„Smisao fotografije je da ilustruje tendencije u umetnosti u međuratnom periodu, budući da tema udžbenika nije samo politička istorija, već i kultura epohe o kojoj se govori“.
Kakvo je to leporečje, i kakvo nepažljivo pripremanje terena za nastavak školovanja tokom kojeg naši konfuzijom opterećeni adolescenti neće dobiti priliku da shvate da Hitler nije neki usamljeni – čak komični! – monstrum već najprepoznatljiviji činilac procesa kakav se odvijao u mnogim društvima, pre i posle.
Sastavljač dopisa se od štampara, u par rečenica, pretvorio u nenamernog kolaboracionistu unutrašnjeg porobljivača.
Da li već previše oficirskih štapova pluta niz Dunav, dok njihovi bivši vlasnici nikako da se okrenu i osmotre neprijatelja?
Previše da bismo se trgnuli i počeli lečenje? „Ovde civilizacija ne postoji“.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
