Uloga naljepnica u demokratizaciji Srbije

Poslednjih godina Beograd, nekadašnji glavni grad Jugoslavije, sada okrnjene Srbije, od početka zime do pred proleće biva bogato ukrašen. Neki kićenje ove balkanske stare cure, kasabe, pišu pod kič, neki kao neukus, a svi, zapravo, razmišljaju o tome kako se neko (u sprezi sa vladajućom garniturom) debelo „opario“ jer se ruženje grada dobro plaća.

U navedenih nekoliko meseci ovaj nekad po mnogo čemu evropski (i svetski) grad postaje arhi-palanka i, kako bi kazali Ličani, slišili bi mu i drugi epiteti iz ovog arsenala, ali evo samo jednog: ćor-budžak.

Beograd je oduvek bio pomalo opušten (čitaj: prljav) u odnosu na, recimo, Zagreb i Ljubljanu, Novi Sad… ali otkako više nije prestonica svih bivših Jugoslovena iz godine u godinu je sve „opušteniji“. Razlog, jedini – nekultura njegovih stanovnika.

Teško bi se pronašla evropska metropola koja mu je ravna po prljavštini i smeću, čak i u centru grada, sa oronulim fasadama, iako se tu i tamo nešto obnovi.

Jedan Sarajlija koji je ovde služio vojni rok pre 40 godina redovno pita da li su komunalci zamenili jednu okrnjenu mermernu ploču na stepenicama koje (kod nekadašnjeg „Borova“) iz Sremske ulice vode ka podzemnom prolazu na Zelenom vencu. Nisu!

Američki pesnik i esejista srpskog porekla Čarls Simić pričao je kako je u rodni grad pre nekoliko godina svratio posle tridesetak godina i u starom kraju naišao na razbijeno staklo na jednom podrumskom prozoru i da još stoji kako ga je ostavio.

Đilas: Oblijepićemo grad

Bivši gradonačelnik beogradski, bogami i predsedavajući Demokratske stranke, Dragan Đilas najavio je da će građani „grad oblepiti sa 100.000 nalepnica. Kobajagi povod za ovu akciju Đilas je našao u, kako kaže, izmišljotini (vlasti) da su građani tokom protesta „Jedan od pet miliona“ napali radnika Gradske čistoće.

„Ako mislite da će Beograđani dozvoliti da odlepite nalepnice pre nego saobraćaj krene, da niko ne pročita diktatorove laži, vi ste luđi nego sto sam mislio“, napisao je Đilas na svom Twitter nalogu i predstavnicima vlasti poručio da ne izmišljaju „linčovanje i napad na naše sugrađane zaposlene u Gradskoj čistoći“, jer se na snimku jasno vidi da ih niko napao nije i dodao da će „grad“ tokom narednog protesta centar grada iskititi „pa skidajte do sledeće subote“.

Jedan od vođa narodnog protesta (iza zavese još uvek) skidanje je poverio Goranu Vesiću i Nebojši Stefanoviću, a ne predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. (Vesić je bivši visoki funkcioner Demokratske stranke koji je prešao u Vučićevu Srpsku naprednu stranku zarad ostanka na važnoj funkciji u Skupštini Grada, a Stefanović je srpski ministar policije, više znan po plagiranju doktorata i što je Vučićev kum).

Đilas u najavi kaže da će „grad“ izlepiti (sam) sebe. Iako slovi za jednog od lidera nedavno sklepanog Saveza za Srbiju (zajedno sa Vukom Jeremićem iz Narodne stranke i Boškom Obradovićem iz Dveri) Đilas je kao oblepljivače označio građane, subotnje šetače. Valjda se neće dugo zaklanjati jer uskoro pravi svoju stranku, Socijaldemokratsku.

Sve stalo u tri-četiri poruke

Prve nalepnice postavljene su na početku Knez Mihailove ulice, gde je neko natakario jednu na kojoj je preko stilizovanog grba grada ispisano POČELO JE. Nakon što su se okupljenima na Studentskom trgu obratile Marija Lukić iz Brusa (seksualno zlostavljana od tamošnjeg političkog moćnika Milutina Jeličić, poznatijeg kao Jutka) i samostalna poslanica Marinika Tepić (koju treba upamtiti jer je, očito, žena koja krupnim koracima ulazi u politiku) nalepnice su, sva je prilika, još bile na kamionu sa razglasom, otvorenom teretnjaku koji služi i kao bina.

Prve su postavljene kod Patrijaršijskog doma i Saborne crkve, a osim poneke fasade ili drvenih ulaznih vrata (Pop-Lukina ulica) uglavnom su „stradali“ stubovi ulične rasvete i saobraćajni znaci. U pitanju je dupli promašaj. Osim nagrđivanja grada onaj ko je osmislio tekstove nije baš bio maštovit i zaboravio je brdo Vučićevih neispunjenih i lažnih obećanja.

„Informacije o ubistvu Olivera Ivanovića objavićemo za dve nedelje“, „Pronaći ćemo ubice novinara“, „U predstojećim reformama penzioneri neće platiti nijedan jedini (ako neće nijedan čemu i ovaj jedini – op. D.B.) dinar“ bile su najčešće (gotovo i jedine) poruke Vučićevih lažnih obećanja građanima preko Đilasovih uličnih zidnih novina.

Vlasi (vlast) su se dosetili da terazijski tunel „nečim premažu“ i poruke u njemu nisu mogle da se zalepe. Jelena Anasonović, koordinatorka protesta rekla je novinarima da su nalepnice „samo padale“. Otkud ideja da se kiti tunel?! Kroz njega građani (pešaci) uopšte ne prolaze, a automobili samo projure. Ova dama s važnom funkcijom poslala je lepu poruku okupljenima da nalepnice ne lepe na automobile i izloge i da vlast „može da čisti zidove od nalepnica, ali nikada neće moći (da očisti – p.a.) svoj obraz“.

Sjećanje na Bogdana Bogdanovića

Veliki gradovi treba da imaju gradonačelnike po meri. Neke sarajevske poznavao sam lično (Uglješa Uzelac, Juraj Martinović i Muhamed Kreševljaković), ali i dvojicu beogradskih (Bogdana Bogdanovića i Živorada Kovačevića) koji su, uz legendarnog Branka Pešića, verovatno bili najbolji beogradski šefovi do sada. Pitajte danas redom desetak Beograđana na ulici znaju li ko je sadašnji predsednik ove varoši i uverićete se da je za Zorana Radojičića čulo jedva dvoje. Isti bi odgovor bio i u slučaju da pitate ko je bio njegov prethodnik. Neki bi ga se možda setili ali ne zbog toga šta je valjano uradio ze Beograd već zbog afere sa stanovima u bugarskom letovalištu (24) ili rušenja Savamale. Plus čovek se preziva Mali.

Nisam siguran ni da je teatralni Milan Bandić po meri Zagreba, još manje su to bili gradonačelnici Osijeka recimo ili Splita dok je ovim lepim gradom rukovodio bivši vozač bagera Željko Kerum. Vratimo se Bogdanu Bogdanoviću koji je i u zimske dane imao običaj da poveže svoj čuveni šal i sa đubretarima prazni ulične kante sa smećem. Ta vremena su daleko iza nas.

Onom Sarajliji poručujem da mermerni stepenik kod „Borova“ stoji kakvog ga je davno ostavio, a sličnu poruku mogao bih da pošaljem i Čarlsu Simiću.

Malo je verovatno da je uloga nalepnica značajna za demokratizaciji Beograda (i Srbije) i ostaće jedino u domenu prljanja ionako ružnog grada. Rđavu vlast mogu jedino da sruše (bez izanđale i prokažene opozicije) jedino studenti, ali izgleda da ovaj put (još) nisu zagrizli kiselu jabuku. Ako pak to i učine na proleće nema nikoga da preuzme vođstvo.

Sve će još podugo ostati – kako jeste.

Srbi su ponovo prigrlili jednog lidera, Aleksandra Vučića. Zanimljivo da je i on u vreme dok je osvajao vlast lepio nalepnice i plakate. Jednu sam sačuvao. Veličine je 50×33 centimetra i na njenoj plavoj podlozi u tri reda belim slovima stoji „Bulevar Ratka Mladića“.

Autor teksta je Al Jazeera Balkans