Uloga raspada Varšavskog pakta na rat u Ukrajini

Sa vojnom strategijom i pratećom logistikom samo sam tangencijalno dolazio u dodir.

Nije mi bliska ni geografija tog ogromnog evro-azijskog prostora.

Sve su to argumenti za stav da ne treba da se pačam u tako delikatnu i složenu stvar kao što je sukob između ove dve slovenske zemlje.

Pa ipak, rešio sam da se tog sukoba, uz mnoge druge, i sam latim.

Razlog je u tome što mislim da sam nazreo jednu važnu i lako sagledljivu magistralnu liniju za koju se vezuju i oko koje se organizuju sve važne i brojne nevažne stvari u ovom sukobu i što se učvrstilo uverenje da će se i stvari koje su zasad nepoznate vrlo lepo svrstati u tu toliko prozračnu eksplikativnu shemu.

Tu je čvrst logički kostur, za koji se naziru razlozi za verovanje da je srećno utemeljen, a uz taj svojevrsni koordinatni sistem novi detalji moći će da se tačno lociraju i valjano da se protumače.

Ova linija, okarakterisana kao magistralna, počinje sa slomom Sovjetskog Saveza i tim krahom uslovljenom neizbežnom propašću Varšavskog pakta (u daljem tekstu VP).

U opticaju je saga da je u to vreme Gorbačov sa čelnicima zapadne alijanse, uključujući NATO, sklopio svečani džentlmenski sporazum da se, budući da VP nestaje sa strategijske i političke pozornice, NATO za uzvrat neće širiti na istok.

Prvi problem u vezi sa tim jeste što taj sporazum nije u pisanoj formi, ostao ja na nivou džentlmenskih obećanja.

Nema sumnje da je propuštanje da se sporazum oformi i u pisanom obliku jedna krupna Gorbačevljeva greška.

Gorbačov verovatno nije ozbiljnije učio latinski i nije imao na umu onu mudru sentenciju Verba volant, scripta manent (reči lete – napisano ostaje). To je razlog zbog koga bi Zapad mogao mirne savesti da ustvrdi da takav sporazum i ne postoji.

Dobro je poznato da se i nesravnjeno manji ugovori i paktovi obavezno sklapaju u pisanoj formi.

Nema sumnje da veliki deo svetske političke javnosti ne veruje u postojanje ovog sporazuma, uključujući i odane ruske prijatelje.

Druga važna stvar jeste da rasturanje VP nije bilo deo nekog šireg aranžmana sa Zapadom i da nije podrazumevalo nikakve protivčinidbe sa strane NATO-a i Zapada u celini.

Varšavski ugovor se raspao zbog njegovih vlastitih unutrašnjih slabosti koje su ga činile dugoročno neodrživim.

Raspao se pre svega zbog sloma Sovjetskog Saveza koji, najkraće rečeno, i sam nije bio održiv jer se zasnivao na nekim krupnim a pogrešnim osnovama koje su bile izvan fundamentalnih civilizacijskih okvira i, zapravo, u direktnom sukobu sa njima.

Verovatno je tačno da su sa propašću SSSR-a otpali neki od najkrupnijih bezbednosnih razloga za postojanje NATO-a, ali iz toga nipošto ne sledi da je sa neminovnom propašću SSSR-a i pratećim neizbežnim rasturanjem VP-a nastala bilo kakva recipročna obaveza za ikakve promene u NATO-u: VP bi propao sasvim nezavisno od toga šta bi učinio ili propustio da učini sam NATO.

Čisto logički a svesno repetitivno, iz rasturanja ovog istočnog pakta – za NATO nije sledila nikakva obaveza.

Druga krupna greška u Gorbačovljevom sporazumu – ako je uopšte postojao, a ja sam od onih koji veruju da je bio načinjen – sastojala se u činjenici da je on bio račun bez krčmara.

Varšavski ugovor bio je aranžman zasnovan na sili i prinudi, dok se za NATO to ne može reći ili bar ne u toj meri.

Prirodno je da se sa rasturanjem VP-a pojavio ozbiljan rizik, mogućnost sa visokom verovatnoćom, da njegove članice krenu nekim drugim, tada možda i nepredvidivim putem.

To je svakako mogao da bude put dijametralno oprečan prethodnom stanju utemeljenom u goloj prinudi.

Bilo je predvidivo da će sa krahom istočnog političkog i odbrambenog saveza u novoizašlim državama zavladati nekakva demokratija, možda ne baš savršena ali ipak demokratija.

Ko može garantovati da te Varšavskog pakta oslobođene zemlje neće strogo demokratski odlučiti da se priključe NATO savezu?

Tako nešto se i desilo.

Sve članice istočnog ugovora ušle su u NATO; budući da su te odluke donesene u jednom demokratskom procesu, nema nikakvog osnova za njihovo osporavanje.

Jedini način sprečavanja da se te bivše članice istočnog pakta ne priključe NATO-u bio je da NATO jednostavno odbije da ih primi.

No, zašto bi to NATO učinio?

Odluka o priključenju tih novih članova NATO-u legitimna je čak i u slučaju da ih je NATO primio na osnovu pogrešne bezbednosne pretnje.

Jer, niko nema osnova za osporavanje odluka koje dobrovoljno i demokratski donese grupa na odgovarajući način motivisanih zemalja.

Uslov je da takva priključenja i udruživanja ne generišu neku neposrednu i jasno dokazivu pretnju za treće zemlje, a taj uslov je u ovom slučaju bio ispunjen.

Ruska federacija našla se početkom poslednje decenije minulog stoleća pred teškim izazovom da prizna da su se na geostrateškoj pozornici odnosi snaga bitno i zadugo promenili.

Šta drugo zaključiti kad se konstatuje da se doslovno raspala najveća zemlja istočnog bloka, okosnica političke udruženosti i bezbednosne strukture.

Očigledno je bilo da se položaj vodeće istočne zemlje bitno pogoršao i u čisto bezbednosnoj ravni, a jedini pravi odgovor na tu tragičnu vest bio je da se ona kao takva prihvati i da se izvrše potrebna prilagođavanja.

Ova prilagođavanja morala su ići linijom promena u spoljnopolitičkim nastupima i u pratećim ponašanjima, a to znači da zemlja više ne može da se postavi kao velika sila u onom smislu i obimu kakav je bio relevantan dok se SSSR i Varšavski ugovor nisu rasturili.

Napred pomenuta zasnovanost najšire definisanih društvenih sistema na temeljima koji su bili izvan vekovima potvrđivanih civilizacijskih standarda imala je za posledicu jednu neobičnu a neizmerno značajnu karakteristiku.

To je mogućnost ostvarivanja velikih, pokadšto spektakularnih rezultata, ali u ograničenom vremenskom intervalu.

Na dugi rok pokazuju se kao neodrživa ne samo vanstandardno visoka dostignuća nego i ti sistemi uzeti u celini.

Zadugo nespoznata slabost svojevremeno moćnog Varšavskog ugovora bila je njegova zasnovanost na prisili, a ne na dobrovoljnom povezivanju slobodnih društava koja u njemu vide svoj istinski interes.

Kad je prinuda prestala da postoji i deluje, tj. kad je najzad ponestalo snage za njeno obezbeđivanje i primenu, raspad ekonomskih, političkih i bezbednosnih sistema istočnoevropskih država pokazao je neodrživost tih sistema kao znak i dokaz njihove ultimativne neracionalnosti.

Taj raspad je otvorio napred nagoveštenu dilemu: ili se suočiti sa njegovim neugodnim posledicama i prihvatiti pogoršan položaj i sekundarnu ulogu u svetskom sistemu država, ili ne pristati na tu svojevrsnu devalorizaciju.

Rusija se tokom vremena kolebala između tih dveju strateških opcija, ali se najzad, unekoliko ojačavši, priklonila ovoj drugoj.

Ta alternativa je propagandno privlačna i lakše prihvatljiva jer je na liniji inercije iz prethodnih decenija.

No, ta je opcija objektivno inferiorna jer je u sukobu sa novim geostrateškim datostima i sa potrebom realistične dijagnoze kao trezvenog samokritičkog suočenja sa realnošću.

Jako indikativan i nemerljivo zanimljiv pokazatelj fundamentalne nedostatnosti centralizovanih kolektivističkih sistema zasnovanih na hijerarhiji i prinudi jeste njihov, uslovno govoreći, vrlo slab „koalicioni kapacitet“: Rusku federaciju kao prirodnog naslednika SSSR-a napustile su sve evropske zemlje sa više ili manje zastupljenom demokratskom tradicijom (i sve se, uz više ili manje vidljivu podršku sopstvenog stanovništva, učlanile u NATO!), a čvršće veze sa Ruskom Federacijom zadržale su azijske bivše članice SSSR-a koje su manje odmakle u procesu demokratske modernizacije.

*

Nema sumnje da je približavanje saveza NATO Rusiji znatno pogoršalo njenu bezbednosnu arhitektoniku i oslabilo njenu odbrambenu sposobnost u slučaju, ipak malo verovatnih, sukoba sa zapadnim zemljama i njihovim savezima.

No, to je posledica objektivnih političkih procesa na planetarnom nivou čija legitimnost nije upitna i čije je odvijanje predvidivo.

V. Lavrov je rekao da nije dozvoljeno da jedna zemlja povećava svoju globalnu sigurnost na račun drugih, ali su izostali argumenti koji bi tu propoziciju mogli da podrže.

Ako sve te promene teku u skladu sa međunarodnim pravom i bez neposrednog ugrožavanja bilo čijih legitimnih geopolitičkih interesa i zatečenog položaja u međunarodnoj zajednici, vrlo je verovatno da su one nesavladive. Stoga suprotstavljanje tim nezadrživim procesima, pogotovo ako je u obliku vojne intervencije, može zemlji koja joj pribegne da nametne troškove daleko veće od mogućih koristi.

Zaslužuje ozbiljnu pažnju izjava jednog zapadnog analitičara da će Rusija u novoizazvanom konfliktu vojno pobediti, ali da će iz tog sukoba u celini sagledavanog izići kao pobeđena strana.

Autor je profesor emeritus Alfa univerziteta