U procesu sve veće polarizacije srpskog društva i povećanja političke napetosti često se pominje potencijalna uloga SANU.
Akademija se dugo nije oglašavala o tom pitanju, ali je o tome konačno progovorio njen predsednik, profesor Vladimir Kostić.
Njegov autorski tekst u prošlom broju NIN-a je izazvao podeljene reakcije javnosti. S jedne strane, pozdravljen je stav o potrebi uključenja SANU u razrešenje aktuelne političke krize, ali s druge strane nije izražena spremnost za konkretnu akciju.
Kostić je dobro sagledao ukupno stanje u društvu i izrazio veliku zabrinutost zbog razvoja političke situacije. Međutim, on uopšte nije pomenuo ulogu SANU u mogućem razrešenju krize.
Profesor Kostić ističe: „To nikada nije bila uloga SANU, u kojoj se nalaze osobe različitih stavova i političkih gledišta. Ponosan sam na visoke domete ove kuće u nauci i umetnosti, ali sam skeptičan kada je u pitanju njena praktična kompetentnost (ne i dobra volja) u ulozi posrednika. Duboko verujem da bi logično mesto ravnopravnog dijaloga, koji bi pratili što je moguće objektivniji i neostrašćeniji mediji, morala da bude skupština. Kao što bi glavni nosioci dijaloga morale da budu političke partije.“
U načelu Kostićev stav je ispravan i objektivan, samo sa tom napomenom da se ne odnosi na današnju Srbiju.
Da li je moguće da predsednik SANU ne poznaje stanje srpske skupštine i u njoj vidi mesto ravnopravnog dijaloga?
On u svom članku kaže: „A da možda ipak počnemo da razgovaramo?“ Ne kaže ko bi s kim razgovarao i o čemu, a verovatno misli na vlast i opoziciju.
Kostić sigurno zna da od kada je došao na vlast Vučić nikada nije imao direktan kontakt sa predstavnicima opozicije. On sa njima komunicira samo preko svojih medija, sa arogantnim rečnikom i nipodaštavajućim porukama.
On, koji ima (bar za sada) veliku podršku u narodu, ima paničan strah da se suoči sa ravnopravnim sagovornicima, koji imaju snažne argumente protiv njegove autoritarne vladavine.
Što se tiče skupštine, televizijski prenosi su najbolja ilustracija ravnopravnog dijaloga vladajuće većine i minornog broja opozicionih poslanika.
Sigurno je da i među članovima SANU postoji podela u pogledu političkog opredeljenja, ali se oni retko eksponiraju u javnosti (pri čemu su prisutniji protivnici aktuelnog režima).
Međutim, ima nešto što ih ujedinjuje. U javnosti je uvreženo mišljenje da im je veoma važno očuvanje materijalnih privilegija – akademskog dodatka i honorara od naučnih projekata (koje država izdašno finansira).
U vezi s tim, postavlja se logično pitanje: zašto bi akademici rizikovali da to izgube zbog političkog izjašnjavanja?
Međutim, takav politički oportunizam bi se mogao razumeti u nekoj „normalnoj“ situaciji u društvu.
Ali, kada se politička kriza zaoštrava iz dana u dan i kada prete i građanski sukobi (kojih se i Kostić plaši), zar nije poslednji trenutak da se uključi i SANU?
Da za taj trenutak akademici ostave po strani svoju misiju u nauci i umetnosti i pomognu u razrešenju krize koja preti raspadu države i društva?
Trebalo bi da budu svesni da se ćutanje SANU može protumačiti kao indirektna podrška Vučićevoj vlasti, a iz toga sledi i odgovornost pred istorijom.
Kada se razmatra društvena uloga SANU, može se postaviti pitanje o tome kakav bi bio efekat njenog angažovanja u razrešenju političke krize?
Mišljenja sam da bi ta uloga mogla biti vrlo značajna, iako ekstremno autoritaran Vučićev režim ne priznaje nikakve naučne i moralne vrednosti kakve ima SANU. Imajući u vidu ogromno nezadovoljstvo jednog dela naroda, podrška SANU bi predstavljala veliki moralni i politički impuls u otporu vlasti.
Verovatno bi Vučić prezrivo ignorisao angažovanje akademije, ali bi to samo pojačalo otpor i doprinelo ujedinjenju svih protivnika režima.
Što se tiče predsednika SANU, on bi lično mogao da odigra značajnu ulogu u raspletu krize.
Kada već poziva na razgovor, on bi mogao da bude moderator i da posreduje u dijalogu predstavnika vlasti i opozicionih delegata.
Međutim, skoro je sigurno da Vučić ne bi prihvatio lično angažovanje u društvenom dijalogu, već bi na eventualne razgovore poslao svoje jurišnike Martinovića i Orlića, specijaliste za ravnopravne dijaloge.
To znači da je Kostićevo očekivanje društvenog dijaloga velika iluzija dok je SNS na vlasti. Ali, onda bi svima bilo jasno da se Vučićev režim ne može smeniti kroz društveni dijalog, već na neki drugi način.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.