Uloga službe u „smeni Vučića“

Poslednji je bio nepotpisani poziv građanima da dođu na, kako je rečeno, narodni protest, održan ispred Narodne skupštine u Beogradu 5. i 6. juna.

Primetno je da ti skupovi nisu masovni i da niko na njima, kao uostalom i na demonstracijama tzv. prave opozicije pre pandemije, ne pominje rak-ranu srpskog društva, a to je „Služba“ kako kolokvijalnim jezikom nazivamo civilne i vojne tajne policije, odnosno još iz komunističkih vremena nereformisane Službe državne bezbednosti.

To su pouzdani znaci da građani nemaju poverenja u organizatore jer slute da većinu takvih protesta organizuje upravo „Služba“.

Namera je da se nađe zamena za Vučića, ali da sistem ostane netaknut.

Očigledno je da će izbori 21. juna „Službi“ poslužiti da se izabere naslednik kralja političkog kupleraja iz redova „konstruktivne“ ili bojkot opozicije, svejedno.

Važno je da taj naslednik prihvati opstanak Vučića na političkoj sceni.

To je za „Službu“ već decenijama „modus vivendi“ kao i „modus operandi“ u političkom životu Srbije.

U isto vreme to je i objašnjenje zašto već godinama ne uspevaju autentični građanski i studentski protesti. Stvoren je sistem koji ne dozvoljava da se to zlo iz komunističkih vremena zvano „Služba“ – naša sudba – reformiše i privede svojoj svrsi.

Naime, moj kolega sa studija na Fakultetu političkih nauka Jovica Stanišić, Miloševićev ratni šef „Službe“, na zahtev „Slobe-slobode“ a posle pada komunizma, osmislio je devedesetih godina prošlog veka jednu po srpsku naciju pogubnu političku doktrinu koju možemo nazvati doktrinom „slobizma i šešeljizma“.

Njome se vlast poistovećuje sa državom, a poziciju i glavninu opozicije u parlamentu povezuje ista ideologija nacionalizma.

Suština te doktrine jeste imitacija višestranačkog političkog sistema zbog očuvanja vlasti po svaku cenu.

Da bi sačuvala vlast „Služba“ ne preza ni od ratne strategije.

Tada se u politički program uvodi nacionalizam i lažni patriotizam. Otuda sve te odbrane srpstva, od Hrvatske i Bosne i Hercegovine, preko Kosova do Crne Gore ovih dana.

A mudri ljudi su davno uočili da narod kao stado ide tamo gde ga vladalac odnosno njegova „Služba“ usmerava.

To je Jovica Stanišić definisao izjavom: „Kakvi izbori, kakve stranke i parlament. Sve je u Srbiji ‘Služba’. Ona je jedini kontinuitet.“

„Služba“ je sa tom svojom doktrinom najveća brana uspostavljanju pravne države u Srbiji u kojoj bi vladali zakoni a ne ljudi koje „Služba“ izabere.

Od tih devedesetih godina prošlog veka „Služba“ se isključivo brine da sačuva vlast a ne bezbednost države i naroda.

Njeno dejstvo u tom smislu najviše je na svojoj koži osetio Vuk Drašković.

On je jedini političar koji stalno ponavlja da se moraju otvoriti dosijei komunističke tajne policije tzv. Udbe, da se ta komunistička hidra mora reformisati, profesionalizovati i konačno početi da se bavi svojim poslom a to je bezbednost države i društva, a ne odbrana vlasti pod svaku cenu.

Drašković je doživeo neopisivu satanizaciju od strane svih tabloidnih medija koje kontroliše „Služba“. Jedva je ostao živ u više pokušaja da ga likvidiraju.

Vuk je preživeo ali njegova stranka SPO, najveći protivnik Miloševića devedesetih godina, praktično više ne postoji.

Posle rušenja onako masovnih martovskih protesta protiv „Slobe-slobode“ i komunizma 1991. sve je za „Službu“ u odbranu vlasti bilo luk i voda.

To je najbolje pokazao famozni 5. oktobar 2000.

„Služba“ je prihvatila da se skloni Slobodan Milošević, ali je ostao slobizam i šešeljizam, u vidu Koštuničine parole: „Nema revanšizma“.

Zato nije bilo 6. oktobra. Usledilo je streljanje premijera Đinđića.

To je ne samo zločin ravan Apisovom ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, nego i dokaz da „Služba“ u Srbiji ima korene duže od jednog veka.

Kad se sve sabere, zločini saradnika i oficira „Službe“ u građansko-verskom ratu, zbog kojih se Jovici Stanišiću sudi u Hagu, nisu ništa prema savršenom političkom zločinu ubistva srpske države i srpske nacije primenom njegove doktrine slobizma i šešeljizma, odnosno imitacije višestranačkog sistema radi zaštite vlasti.

„Služba“ je dakle ta koja preko svojih ljudi pravi haos na takozvanoj opozicionoj političkoj sceni od samog početka višestranačkog sistema.

Jer kada neko posle višedecenijskog sedenja u jednoj stranci na vlasti ili opoziciji napusti to društvo i pređe ili osnuje neku drugu stranku, onda je ta osoba ili saradnik „Službe“ ili ucenjena od „Službe“.

Trećeg nema.

To isto važi i za bojkotaše izbora koji su se u poslednjem času navodno predomislili i odlučili da učestvuju na izborima iako su „uslovi šest puta gori nego pre pandemije“.

Svoj način delovanja „Služba“ prilagođava aktuelnom političkom trenutku i stanju stvari na političkoj sceni Srbije.

Otuda vraćanje u igru haških osuđenika, koautora ratnih parola: „Ubi Hrvata da Šiptar nema brata“, „Nož, žica, Srebrnica“ i na kraju „Ubi, zakolji, da Šiptar ne postoji“.

Njihov zadatak je da uz pomoć Jedinstvene Srbije i PUPS-a, svih tih Dveri, PSG i Zavetnica, svake bolje Srbije, rojalista i „narodnih“ stranaka okuju Srbiju nacionalizmom i unište poslednje krhotine građanskog civilizovanog društva.

To se radi stigmatizovanjem starih navodnih neprijatelja i otkrivanjem novih izdajnika večito ugroženog srpstva i Kosova koje su oni kao što znamo u ratu izgubili.

Na kraju moram reći da sam u svojoj knjizi „Nebo se otvorilo“ do detalja opisao ulogu „Službe“ u našem svakodnevnom životu kao i u sportu, koji bi po definiciji trebalo da bude nepolitički i nevladin sektor.

Od brutalne i sudski dokazane nezakonite smene Filipa Ceptera sa mesta predsednika Olimpijskog komiteta, samo zato što nije hteo da dozvoli da ga saradnici „Službe“ reketiraju i upravljaju njegovim novcem, do predaje u ruke profesionalnih navijača kompletnih klubova Crvene zvezde i Partizana kao i fudbalskog sporta uopšte.

Time je „Služba“ nagradila svoje saradnike u rušenju Savamale, sprečavanju gej parada, bakljada na krovovima zgrada i sličnim prljavim poslovima za državu.

Srbija je dakle u raljama „Službe“ kojoj, za razliku od društvenih klasa i njihovih partija u razvijenim državama, političke stranke služe isključivo zarad očuvanja vlasti po cenu nestanka države i nacije.

To je po svemu sudeći neizlečiva rak-rana političke scene i života u Srbiji. Jer ako onaj ko nasledi Vučića dozvoli da taj „kralj“ političkog kupleraja ostane na sceni, to će značiti da je „Služba“ kao režiser našeg putujućeg amaterskog političkog pozorišta zvanog Srbija spustila zavesu za sva vremena.

Autor je novinar