Da li je stvarno čisto sportska vest danas u Srbiji da će se, kako je najavila ministarka Snežana Samardžić-Marković, uskoro primenjivati „opsežne mere u borbi protiv huligana, slične onima što je preduzela Margaret Tačer u Velikoj Britaniji osamdesetih godina“? Tada su se, po nalogu britanske „gvozdene ledi“, policajci oštro i takoreći brutalno obračunavali sa vatrenim fudbalskim navijačima koji su rušili na utakmicama, ali i ulicama sve pred sobom.
Margaret Tačer već dugo nije premijer Velike Britanije, a hiligani britanski su svoja nezdovoljstva preneli i na terene drugih zemalja gde ih zaista retko ko razume, pa ih hapse i kažnjavaju kao najgoru vrstu nasilnika. Po rečima ministarke u Vladi Srbije, od izgrednika na utakmicama na sudskim procesima ovde završi samo 2,4 odsto njih. Uprkos i najbrutalnijem nasilju na svim masovnim utakmicama, a ne samo fudbalskim. Veoma često, ako ne i stalno u „sportskim“ izveštajima nasilje je prva vest. Neko je pretučen, sve je porazbijano, a neko je i ubijen, a ubicu zatim po pravilu brane njegovi „navijači“. Utisak je, bar kako govori ministarka, da je dovoljno samo ovlastiti policiju, ali je i omasoviti i – obračunati se sa „mladim i gnevnim“, koji rastu u nesrećim posleratnim vremenima. Sledeći takvu logiku, verovatno, u Koordinaciono telo za sprečavanje nasilja u sportu je pored premijera (dokaz o ozbiljnosti posla) i ministar policije. Ne bi trebalo sumnjati u dobre namere ovog sastava, ali je pitanje da li je to dovoljno i da li je reč samo o sportu, policiji i – klincima? Naravno da nije.
Nema uličnih protesta i mitinga – osim, podrazumeva se, onih gde se prevareni radnici, nekadašnja radnička klasa i glađu bore protiv nepravde – da se opštem nezadovoljstvu organizatora ne pridruže „navijači“, delije ili grobari ili već kako se uopšte zovu. Ova činjenica kad se ovako napiše na belom papiru dovodi u poziciju i čitaoce i one koji tako pišu da se osete kao neko ko je izmislio toplu vodu. Godinama je znano i očigledno da su u najvećem broju slučajeva, na mitinzima ili utakmicama „ti klinci“ ili mladi ljudi zapravo organizovani sa određenim ciljevima, političkim i prljavim, pa čak i kad oni sami, možda i većina, nisu baš uvereni da je to samo manipulacija njima, naizgled tako moćnima. Da nije tako ne bi li se ove vlasti, bilo ko da je gore, a ko dole, obračunavale efikasno sa više od 2,4 odsto navodnih navijača, a zapravo pripadnika „organizovanog nasilja“. Posao neuporedivo lakši od obračuna sa „organizovanim kriminalom“ na primer.
Ipak, izgleda, nije lako s njima, jer se osim sporta i utakmica, osim fudbala, košarke i svega drugog, ovi žestoki momci razumeju i u nepravdu koju svet čini Srbiji na razne načine. Bilo „kroz Kosovo“, NATO ili svim što dolazi iz Vašingtona i iz Evrope. Videlo se to u njihovoj „diplomatskoj ulozi“ napadima na ambasade kad su, navodno braneći Srbiju, žigosali je sramom. Da nemaju moćne zaštitnike dovoljno bi bilo policiji (pod uslovom da i tu nije veliki zaštitnik) umešati se među mitingaše, prepoznati ista lica. Znaju ih sa utakmica, isped ambasada, redakcija koje im nisu po volji (oni redovno slušaju političke emisije, a ne samo sportske i naravno znaju ko jesu, a ko nisu patriote). Posebno su razbijački nastrojeni prema prodavnicama robe sa Zapada, koju inače rado nose kao prestižne simbole. Ali, zaštitnici, iako nevidljivi, dobro su znani, već su tu, pa je zato razumljivo nemešanje ili sasvim skromno mešanje pravosudnih institucija sa obrazloženjem da su to najčešće „optužbe bez dokaza“ i novinarska trabunjanja.
Dokaza ipak ima, samo ako je neko iz pravosuđa (javni tužioci na primer) spreman da ih vidi. Već gotovo godinu dana bez reakcije ostaje, na primer, izjava legendarnog moraliste sveštenika Gavrilovića u dokumentarnom tv-prilogu „Vrela krv“ dvoje novinara Ivane Lalić Majdak i Miloša Teodorovića, koji su nedavno za to nagrađeni i priznanjem za poduhvat u istraživačkom novinarstvu. Sveštenik Gavrilović tu svedoči slikom i rečju da će pozvati delije i one iz Obraza i Dveri i sve druge poznate (i po nasilju) ultra-desničarske grupacije, pošto svi rade zajedno, da se organizuju u korist (nekog) patriotizma. Ako je Gavrilović ovde oklevetao „sportske navijače“ trebalo bi da bude „procesuiran“. Ali, ako nije?
Dostupnih dokaza da je to više od sporta možda će naći, ako neko hoće, koliko sutra prilikom „dobrdošlice“ potpredsedniku SAD Džozefu Bajdenu. Mada bi tim momcima možda trebalo reći da viču i protiv Baraka Obame. Konačno taj potpredsednik Bajden je njegov izbor.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
