Um bez dobrote je zlo: Lični stav Radiše Dragićevića

Um je u najvećem tvorba bića, njegov nedeljivi deo, mnogo značajniji od fizičkog koji mu služi kao potpora i izvršilac. Mnogi se neće složiti sa tvrdnjom da je um utelovljen samo u humanoidnim bićima (ljudima) – um je u svakom biću (u manjoj ili većoj meri) koje diše pod nebom, čemu svedoče ne samo oni sa životima u prirodnom okruženju već i oni koji u skučenosti urbanog smeštaja makar nađu mesta za kućnog ljubimca. Život sa njima i uz njih uverava nas u njihova emocionalna stanja, u njihov razum i rasuđivanje (neko će to nazvati instinktima). U njima, nehumanoidnim bićima, raspoznajemo radosti i tuge, strahove i nade – moj mačak ima snove u kojima reaguje stresno; nepogrešivo oseti jutro u kome ćemo putovati i sakrije se, te smo uvek u kašnjenju sa polascima.

U njima, tim stvorovima, u njihovim malim umovima, utkana je iskonska dobrota, koju ne iskazuju samo maženjem oko nogu ili lizanjem ruke i obraza. Dobrota se prepoznaje u svakom njihovom gestu, u svakom pogledu koji vam upute. Zlo, za koga mislite da to jeste, zlo u nekim predatorima (pa i mačka je zlo za miša) jeste samo činjenica postojanja lanca ishrane. Nema mačka koji miševe gomila u ostavi, nema vuka koji tamani divljač na način što ih mnogobrojne odvlači i skladišti u jamu; nema predatora koji uzima više od potrebnog za život. Jednostavno, njima je urođen osećaj preke potrebe, utelovljen osećaj mere.

Samo mi, navodno viša bića – odnosno, neki od nas – izgubili smo pojam o meri. U svojoj pohlepi i nezasitosti, kroz istoriju i razvoj, uzdigli smo se visoko, najviše na lestvici življenja – zaboravili na empatiju, samilost, milosrđe, pa gazimo ne samo zakone koje je propisala priroda već i one koje smo ustanovili kao društvo, kao država, kao činilac postojećeg sveta i njegovog poretka.

„Zašto je to tako, dok se cela Grčka nalazi pod istim nebom i svi Grci se vaspitavaju slično, mi svi imamo karaktere različite konstitucije“- pitao se Teofrast, Aristotelov učenik, u staroj Grčkoj, pokušavajući da razume i pojasni stvari, ne sluteći da će se to pitanje i posle dvadeset četiri veka postavljati sa još većom upitanošću u današnjoj Srbiji.

Tako se, u ovom društvu – od umirućih seoca, do urbanih centara koji (nekontrolisano, poput kancera) ubrzano rastu i razvijaju se – polako i čvrsto utemeljila neobrazovana, nehumanizovana, neobuzdana i veoma opasna (sme li se reći i zločinačka) kasta koja sem ličnog ćara u sopstvenom bivstvu ne vidi nikakav drugi interes ni značaj, ni druge oko sebe. Gotovo bez izuzetaka, od najmanjih funkcija, do one najviše, njihove barjaktare (pored nenaučenosti) karakteriše nedostatak poslovno-zdravstvene sposobnosti za poslove koji su im namenjeni – Mića Grčić (koji sada „radi nešto drugo“) je samo eklatantan primer, a šteta učinjena njime je samo jedan od sabiraka u zbiru ne stotina nego hiljada takvih koji u konačnom zbiru daju rezultat za koji postoji samo jedno čitanje: KATASTROFA. Naravno, najveći sabirak je prepoznat, najveći sabirak je imenovan, mada ga profesor Bakić determiniše kao Nepomenika; njegov doprinos ukupnom tragičnom zbiru je i najveći.

Uprkos tome, njegova postojanost gotovo da postaje neupitna. O njega se, kao more o hridi, lome penušavi talasi koji se (kao po pravilu) na kraju pretvore u mirnu pučinu, kao što to i ovoga puta, uprkos nekim negacijama, biva. Nije naknadna pamet, ali sam u danu kada je za moderatora postavljen Smiljan Banjac napisao kako se će protesti završiti.

I ako Ovo uopšte bude zapisano u istoriji za buduća pokolenja, biće samo kao primer pogrešne i nepromišljene, odnarođene vladavine čije su posledice teže od okupacionih, i ne znam hoće li se naći tumač koji će objasniti i pojavu i trajanje Ovoga (i nas, ovakve u šta smo pretvoreni).

Još je stari Hipokrat govorio o takvim osobama determinišući ih kao holerike – osobe bez promišljaja, najčeće impuslisvnih reakcija, osećaja koji bivaju jasno izraženi u govoru, gestovima i mimici, najčešće plahovite i naprasite, sklone brzim emocionalnim eksplozijama, kod kojih se veoma lako izaziva ljutina i zbog toga lako dolaze u sukob sa ljudima; ruski filozof Ivan Pavlov takve osobe je karakterisao kao uzbudljive, neuzdržane, neuravnoteženog nervnog sistema, a nemački psihijatar Ernest Krečmer kao displastične, koje običnom posmatraču izgledaju „retke, čudne i ružne“ sa izvesnim neskladom u čitavom telesnom sklopu. Sve navedeno, uz svu opravdanost ili pogrešnost, ne sme da bude odlika osoba koje vrše upravljačke funkcije u društvu, od najniže do najviše, a naročito ne osobe koja treba da bude državnik (što je značajnije i od Ustavom proklamovane najviše vlasti).

I čini se da nema tog filozofa koji i danas može dati smislen odgovor na svu ovu besmislenost kojom smo okruženi, kojom smo potopljeni i otupljeni. Na koprenu kojom nas je Ovo prekrilo, uz pomoć onog dela društvenog taloga koji se izdigao sa dna i obojio našu površ. Na sistem koji se, poput viline kosice u lucerki (protiv nje leka nema), instalirao u našu živu bit i koji će se, kad je u potpunosti iscrpi, i sam urušiti poput nearmirane gradnje.

 Piramidalno sazdan, na čijem je vrhu faraon, ovaj sistem još plastičnije podseća na piramidalni sklop čaša koji se puni sipanjem u najvišu, pa se tek po njenom prelivu tečnost sliva u one na sledećem nivou, i tako do dna ili dok u boci koja ih puni tečnosti ima.

Ne znam zasigurno da li je naše društvo podeljeno i u kolikoj je meri zlo (teror umova bez dobrote, mada ih neki nazivaju bezumnicima) a kolika je mera gluposti (dobrote bez uma) – ali je naša sadašnjost došla na ivicu podnošljivosti, i izlaz trenutno nije vidljiv, a nemoć je opšta.

 Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.