Foto: EPA/ETIENNE LAURENTDobro, de, znam da vinil nije metal, niti ga možete naći u periodnom sistemu elemenata, ali vas je naslov svakako naterao da kliknete na link, zar ne? A to je danas jedino bitno. Da se zarade pare.
Pošto ste naseli na klasičan klikbejt, što rezultuje povećanjem moga uticaja u etru, a novinama ležu novci od banera i reklama, najmanje što ja mogu da uradim za vas je da vas naučim kako da zaradite na rudarenju vinila, a da pritom ispoštujete sve ekološke standarde.
Da, govorim o gramofonskim pločama.
Ako biste pitali nekog štrebera šta je to vinil ploča, rekao bi vam da je to okrugli otpresak plastike sa rupom u sredini. Ako biste pitali audiofila, rekao bi vam da je reč o najautentičnijem nosiocu zvuka, i da je u šaru vinila utisnuta sama duša izvođača.
Poslednjih godina vladi prava pomama za gramofonskim pločama, i to tržište neprekidno raste.
Koliko je sama muzička industrija bila zatečena ovim zaboravljenim trendom, govori i kolaps tržišta vinila iz 2021. godine, kada je Sony music poručio izradu 500.000 ploča za novi album Adel po imenu „30“.
Fabrike koje rade presinge vinilskih ploča nisu bile spremne za takav izazov, i nastala je nestašica na tržištu, što je prouzrokovalo odlaganje drugih izdanja…
Velika imena poput Eltona Džona, Eda Širana i Koldpleja su morali da čekaju nekoliko meseci na izbacivanje svojih vinil izdanja, a cena gramofonskih ploča je skočila, i više nikada nije pala.
Ploče su opet „in“, ploče su opet kul. Danas možete sasvim legitimno prići curi i reći: „Idemo do mene da slušamo ploče“, a da pritom ne ispadnete smešni.
Ne postoji film ili serija na Netfliksu gde glavni lik u nekom trenutku ne spusti gramofonsku iglu na ploču koja se vrti…
Koliko je sve otišlo predaleko, govori i podatak da 50% ljudi u Americi koji kupuju ploče uopšte ne poseduju gramofon.
Kupuju ih za poklone, ili da bi ih držali na polici, ili da ih prosto imaju u posedu.
Pre neki dan sam listao Discogs, da vidim šta se dešava na tržištu ploča kod nas, i iz puste znatiželje kliknem na LP izdanje „Marim ja“ od Balaševića, iz 1991. godine. Možete zamisliti moju zapanjenost kada sam pročitao cenu.
Košta hiljadarku. Prava sitnica, reklo bi se. Da cena nije u evrima.
Kako smo došli do toga da jedna gramofonska ploča u Srbiji košta primamljivih 999 evra, pitate se?
I ima li lik koji je prodaje uopšte gramofon u kući, ili je čuva izloženu na polici i zaključanu iza stakla, pitam se? „Video killed the radio star“, govorila je jedna pesma kada se pojavio MTV.
Danas bi bilo prikladno da se peva: „Nakupci ploča su ubili slušanje gramofona“. Odavno tu više nema časti. Poput lešinara, vrebaju za tastaturama „naivne“ prodavce koji nude svoja izdanja za neke normalne pare, otkupljuju ih, i onda ih čuvaju po podrumima dok ne prodaju svoj već oglašeni primerak, držeći tako cene izdanja nerealno visokim.
Da li biste se iznenadili ako vam kažem da je cena ploče „M-91“ Ramba Amadeusa dostigla cenu od 50.000 dinara na Kupindu? Toliko košta i ploča „Neko nas posmatra“ od EKV-a, „Partibrejkers II“ od istoimenog benda…
Neki su se ponadali da će cene pasti sa pojavom reizdanja, ali recimo „Treći svet“ od Haustora ide i do neverovatnih 60.000 dinara u originalu, iako možete naći novo reizdanje na vinilu za 3.600 dinara.
Sećate li se scene iz „High Fidelity“, kada glavni lik odlazi u kuću neke žene koja prodaje ploče. Tamo zatiče jednu od najboljih kolekcija singlica koje je video, retki presinzi sa originalnim omotima, i ona mu nudi sve za 50 dolara.
Makar na filmu postoji nešto što se zove čast među kolekcionarima, i on odbija ponudu, pošto shvata da žena hoće samo da se osveti mužu koji je vara, a da je za muziku nije ni briga.
Kod nas bi nakupci verovatno pitali: „50 dolara? Da li je to poslednja cena?“ Ili bi možda imali još kreativniju ponudu: „30 dolara, i dobijaš seks sa mnom gratis, da se osvetiš mužu. Imamo li dogovor?“
Ali, nisu ovde tema ljudske bede od nakupaca, ti jadni podrumski lešinari, već poslovna prilika koja vam se sada nudi. Ako ne možeš da pobediš beskrupulozne pirate u moru vinila, ti im se pridruži.
I umesto da kopaš litijum, kopaj vinil i obogati se.
Pozovite još danas svoje bake, deke, i pitajte ih čuvaju li još svoje primerke gramofonskih ploča. Pošaljite poruku ujkama, tečama, i onako neobavezno ih na kraju upitajte gde im stoje stare gramofonske ploče, da samo bacite pogled šta imaju…
Ako vam ne daju informaciju na prvu, a nemate para kao Rio Tinto da podmitite koga treba, snađite se, kao pravi rudari.
Siđite do podruma da kobajagi uzmete flašu vina, popnite se na tavan po stari album sa slikama koji ste „zaboravili“, odite do garaže po rezervne cvik cangle, i onda se revnosno bacite na posao: kopajte po njihovim starim kutijama, proverite svaki mračni ugao, pogledajte krije li se nešto iza paukovih mreža, i kopajte, samo kopajte.
Ko zna, možda baš vi iskopate neki skupoceni vinil.
Ili budite glupi, i kopajte litijum.
Marim ja…
P. S.
Ako poslušate moj poslovni savet za rudarenje vinila, a pritom posedujete i gramofon, ne morate da mi dajete procenat od prodaje na Kupindu. Samo mi učinite jednu uslugu. Spremni? Probajte da pustite ploču da se zavrti na gramofonu, i malo slušajte muziku. Može se desiti da se predomislite, i zadržite je za sebe.
Autor je lekar internista iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
