Umesto poslednjeg pozdrava Dušanu Mitroviću

Možda sam nakon dvadeset i kusur godina zakasnio, ali ipak osećam potrebu da kažem ono što nažalost nisam stigao o Dušanu Mitroviću i to kao da se obraćam njemu lično.

Veoma se dobro sećam 1997. i 1998. godine, kada je zloglasni Zakon o javnom informisanju bujao, kada ste vi, mala grupa nezavisnih novinara i ja kao vaš advokat, buntovni u nameri za neprestanu borbu za istinu i pravdu, želeli da pokažemo kako nam režim ne može ništa, pa čak i u njihovoj rešenosti da sutra dnevni list Danas više ne postoji.

Kada sam te prvi put upoznao, bio sam i više nego ponosan mladi advokat koji ima tu privilegiju da razgovara sa tobom, Grujicom, Božom, Zdravkom i Ličinom, da tako ozbiljne ljude i nezavisni list Danas zastupam u najtežim bitkama za slobodu novinarstva, po tada zloglasnom Zakonu o javnom informisanju.

Veoma se dobro sećam svih tvojih reči, kada si Grujicu Spasojevića i mene pratio iz kancelarije na putu ka sudu.

Posebno pamtim smirenost kojom izgovaraš: „Goranče, probaj koliko možeš da nam smanjiš kaznu, samo da nas ne zatvore sutra.“

Naš odvažni marš pun naboja do Privrednog suda uvek je bio popločan nadom, a susret sa sudijom i surovom realnošću završavao se izricanjem unapred donete presude i neumitnim vraćanjem u tada opasnu političku realnost.

Svaka nepravedna novčana kazna vas je držala u neizvesnosti da sutra možda više i ne postojite, dok vas je s druge strane ta ista kazna činila jačim i odlučnijim u vašoj borbi za istinu i objektivno novinarstvo.

Sećam se i svakog susreta sa tobom, dole u kafani Lovac, dok smo se kuražili i spremali za najveće pravne bitke sa režimom.

Dragi Dule, kada smo se poslednji put sreli, nismo stigli da popijemo piće, ali ću sigurno doći do kafane Lovac i prisetiti se svih Vaših odvažnih dana.

Počivaj u miru.