Umesto prikaza pretposlednje knjige 1

Gledao sam je na TV – i tad sam prvi put i video – moju književnu i onlajn poznanicu S. M. Veljković – kako  je iz skromnosti (i izlišne nesigurnosti) potpisivala romane – kad je pre samo koji mesec najavila svoju pretposlednju knjigu „Biblioteka porodice Gradinovački“.

A onda sam i u Danasu pročitao najavu ovog naslova, normalno i nabavio ga. Obećao sam u mejlu ili SMS-om autorki da ću svakako napisati belešku kad prođem kroz tu „biblioteku“. Pogotovo što sam, ne znam zašto, ostao mi je to dug, propustio da skrenem pažnju na njenu prethodnu knjigu „U potrazi za Gledis“.

Naša povremena i kratka druženja prepiskom usledila su nakon što mi je jedan poznanik/saradnik poslao njen obiman i dobar roman „Krila u mermeru“, koji sam u ovim novinama kratko predstavio ističući ono što će biti odlika i sledećih – vešto vođena priča sa dokumentarističkom osnovom, vrlo dobar stil i jezik besprekoran, kakvim ne vladaju ni svi pisci, a još manje lekari, što je bio, odmah sam se obavestio, osnovni poziv S. M. V.

Još nisam ni započeo čitanje „Biblioteke“, kad sam poslednjeg dana aprila dobio najtužniju moguću poruku od istog prijatelja, o njoj koja me je, kad sam prešao 65+ granicu, ohrabrivala da se ne opustim, jer evo ona je i u „trećoj mladosti“  pronašla sebe u pisanju. Poruka je glasila „nažalost, ona je preminula juče posle uzaludne tronedeljne bitke sa korona virusom.“

Ima li sad smisla išta reći o ovoj Nišlijki rodom, književnici S. M. Veljković, osim da je našoj literaturi dala vidan doprinos.

A tek medicini i istoriji medicine… O tome nek svedoče reči iz sećanja što ga objavljuje Sekcija za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva čiji je član Predsedništva bila:

„Smrt profesorke Snežane Veljković je veliki gubitak za našu istoriju medicine, u kojoj se pretežno bavila biografijama lekara, radom stranih medicinskih misija, istorijom sudske medicine u Srbiji i Medicinskog fakulteta… biće upamćena po radovima koje je izlagala na kongresima i naučnim skupovima, uglavnom, u organizaciji Sekcije za istoriju medicine, po knjigama „Hronika sudske medicine u Beogradu“, „Hronika Medicinskog fakulteta u Beogradu (1920-2010)“, „Gospodin koji nije znao sanskrit“ (o dr Milanu Jovanoviću Morskom). Priredila je za štampu nedovršen rukopis prof. Brane Dimitrijevića „Kazivanja lekara o Velikom ratu“.

Pored naučnih radova… Snežana Veljković je pisala i dela lepe književnosti… Četvrti roman o doktoru Franku Mižou (Mihajlu Mišiću) i njegovoj sudbini nije stigla da objavi. Za svoj rad u oblasti medicinske i lepe književnosti prof. Snežana Veljković“ je dobila nagradu „Zlatno pero“ Srpskog lekarskog društva.

U našoj Sekciji nije bilo osobe koja se tako lepo smejala, iz koje su toliko izvirali dragost i optimizam. Srećni su svi oni koji su je poznavali, koji su sa njom razgovorali, koje je dotakla svojim duhom. (Zoran Vacić)

Snežana više nije među nama, ali je, eto, u bibliotekama ostavila mnogo „razloga“ da je se sećamo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari