Umesto sa političarima, neke sudije i tužioci se razračunavaju sa građanima

Policajci su na platou, oni stoje u tri kolone i rasporedili su se tako da su popunili plato, lica su im prekrivena, ne vide se, a ispred sebe drže štitove. Naspram uniformisanih policajaca su civili, oni stoje na stepenicama, lica im nisu pokrivena pa mogu da se prepoznaju, to su gradski odbornici, pokrajinski i republički narodni poslanici.

Svi su tu, tako stoje, pričaju međusobno ili sa prolaznicima i građanima koji dolaze i odlaze. Povremeno se mirna slika uzdrma, počne komešanje, policajci guraju predstavnike građana, oni se suprotstavljaju guranjem, nastane galama. Bude i grubosti, padanja na pod, otimanja, udaranja, napada i odbrane. Onda se sve smiri, mirni periodi potraju, pa počne opet sve isto iznova. Ispred zgrade, na trotoaru, su novinari, snimatelji i njihova oprema. Policajci, predstavnici građana i medija su tri dana uzastopno stajali ispred zgrade pravosudnih organa u Novom Sadu zbog poslova koje su obavljali.

Bilo je i građana, uglavnom su stajali na trotoaru ispred zgrade, koji su dolazili da vide i čuju šta se dešava, da podrže predstavnike građana, da pomognu da opstanu na stepeništu i da olakšaju posao svim ljudima koji su se tu nalazili, da im donesu vodu, ili neku grickalicu, čaj ili kafu.

Stalna slika su policajci, odbornici i poslanici, predstavnici medija i njihova oprema ispred ulaza u zgradu, na platou i stepenicama, a u zgradi u pozadini je žandarmerija, vidljiva ponekad i pomalo, a prisutna stalno. Nisu vidljivi ljudi koji tu rade, u sudovima i tužilaštvima, a koji su uzrok i razlog što se svi ostali okupljaju i tu provode radno vreme, kojima je glavni ulaz u zgradu postalo mesto radnih aktivnosti.

Predstavnici građana, odbornici i poslanici su odlučili da dođu pred zgradu, da javno iskažu svoje mišljenje o radu državnih organa koji su u toj zgradi, sudu i tužilaštvu, da im kažu da nisu zadovoljni njihovim radom i odnosom prema poslu i obavezama i prenesu svoje mišljenje i mišljenje građana i iskažu nezadovoljstvo, da postave pitanja i da traže odgovore.

Akciju su najavljivali i svoje ciljeve saopštili. Razumela sam da je to pokušaj da se državni organi koji sprovode državnu vlast probude i podsete da su na tim poslovima zbog građana, da je nedopustivo da tu činjenicu ignorišu i da se prave kao da prema građanima nemaju obaveze.

Policija je došla na ovo mesto radi građana, zbog njihove lične i imovinske sigurnosti i zbog toga da održi javni red i mir. To je zadatak i nadležnost policije, tako razumem njeno prisustvo. Istina, ne razumem sasvim način na koji je obavljala svoju dužnost.

Prisustvo žandarmerije nisam razumela. Zašto je u zgradu pravosudnih organa došla specijalna jedinica policije za suzbijanje terorizma u za uspostavljanje narušenog javnog reda u većem obimu, koje lice treba da zaštite, šta je žandarmerija trebalo da zaštiti i od koga, nije jasno. Prisustvo te specijalne jedinice sa takvim nadležnostima u zgradi pravosudnih organa ne razumem.

Sudije i tužioce koji su u zgradi, a i one koji nisu tu ali su zaposleni u istim državnim organima koji su dali povod da se ovo radi i nezadovoljstvo iskaže, ne razumem. Oni se ni ne vide, oni se ni ne čuju, oni su pasivni i nemi posmatrači. Ne reaguju čak ni kada je to njihova obaveza.

Ne razumem ni poruke članova Udruženja sudija i tužilaca (UST) i Društva sudija Srbije (DSS) povodom trodnevne blokade zgrade novosadskih pravosudnih organa koja su se oglasila saopštenjima. Negodovali su zbog fizičkog nasilja pojedinih aktivista političkih stranaka i nevladinih organizacija, apelovali na njih da se uzdrže od takvog pritiska na pravosudne organe, pozvali predstavnike političkih partija i druge aktiviste da prekinu blokadu i omoguće pristup u tim ustanovama, pozvali su pre svega MUP da zaposlenima u novosadskom pravosuđu omogući da nesmetano obavljaja svoj posao.

U svom saopštenju je UST obznanilo da sudijama i javnim tužiocima koji postupaju u predmetu koji je formiran povodom pada nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici daje podršku. Članovi tog udruženja su poručili da blokada zgrade pravosudnih organa neće pokolebati sudije i tužioce i da oni neće pokleknuti pod pritiskom koji dolazi sa ulice.

Možda bi bilo bolje da su i oni nastavili da ćute, iako je ipak dobro što nisu ćutali pa je slika bistrija. U maniru stranaka na vlasti u saopštenju su ignorisali stvarnost, izvrtali činjenice, mešali se u tuđ posao. O suštinskim pitanjima, o svom radu i o pitanjima i porukama predstavnika građana, o razlozima koji su ih tu doveli i zbog čega je zgrada blokirana nije bilo ni reči.

Zato se pitam da li su ljudi koji trenutno rade u pravosuđu i u nedavno blokiranoj zgradi novosadskih pravosudnih organa svesni stanja u državi, nezadovoljstva i gneva građana, da li čuju kritike i zahteve građana koji se odnose na njihov rad, šta im građani poručuju, šta o njima misle. Ne mogu da se ne upitam da li su svesni da su kao državni organi obavezni da deluju u javnom interesu, da rešavaju konflikte i sprovode pravdu, a da istovremeno štite slobode i prava građana. Da je tako, da su svesni i da znaju, da čuju i shvataju ne bi se građanima obraćali ovako, nesadržajnom pričom koja ne doprinosi smirenju građana već je razlog za veću uznemirenost.

Uznemiravajuće je kada se građanima obraćaju sudije i tužioci koji pokazuju da ne znaju ni ko su, ni šta su, ni kakvu funkciju treba da obavljaju, kada se prepozna inferiornost sudija i tužilaca u odnosu na političare, kada pokažu ili da nisu slobodni i da ne umeju da rade ako im se ne kaže šta i kako treba, bez obavezujućih uputstava ili bez poruka koje prenose mediji.

Umesto da rade, da o svom radu obaveštavaju javnost, da ne dozvole da se drugi mešaju u njihov posao, oni se upliću u politiku i rade tuđe poslove. Umesto da se razračunavaju sa političarima koji svakodnevno vidljivo, otvoreno i snažno vrše pritisak na pravosudne organe, oni se razračunavaju sa predstavnicima građana. Umesto da uveravaju građane svojim radom i stavom da su sposobni i da uspevaju da se odupru uticajima politike, oni se obraćaju građanima pretećim obećanjem da neće pokleknuti pod pritiskom koji dolazi sa ulice. Umesto da vode brigu o svom poslu i ugledu, da se odupiru i ne dozvole da se na njih vrši neprimeren uticaj, oni se ponašaju neprimereno.

Policija, sud i javno tužilaštvo su dužni da redovno izveštavaju građane o radu na ispitivanju okolnosti koje su dovele do pogibije petnaestoro ljudi i utvrđivanju da li postoje osnovi za optuživanje. Primereno ponašanje je da obaveštenja, objašnjenja i najave radnji i daljih postupaka građani dobijaju od ovlašćenih lica, da oni govore šta se preduzima, da ispravljaju netačnosti i opovrgavaju neistine.

Bilo bi manje razloga za sumnje i nagađanja, ne bi bilo razloga da se nadležni organi pozivaju da rade svoj posao. Tada ne bi bilo razloga za negodovanje, ni potrebe da se predstavnici građana okupljaju, da traže način da se čuje i zna da su nezadovoljni ni da traže od državnih organa da rade svoj posao u interesu građana.

Umesto ovlašćenih lica policije, suda i tužilaštva političari obaveštavaju i objašnjavaju, a građani slušaju izjave neukih ministara koji zbunjuju i prave pometnju i uznemiravaju ljude. Slušaju i predsednika države koji je svestan svog uticaja i koji prikazuje stvarnost spram vlastitih potreba, trenutnih interesa i psihičkog stanja. Sveznajuće se namesti kao da se bez svoje krivice našao u nevolji i onda iz položaja nedužnog, iz odbrambenog stava, ostrašćeno govori o bilo čemu što mu na pamet padne, pa tako i o tragediji na novosadskoj Železničkoj stanici, o posledicama i o radu državnih organa, a i o opoziciji. On najavljuje ostavke, on najavljuje hapšenja i sudske postupke, on zna šta će se teško utvrditi i dokazati, zna ishod postupaka i kazne koje slede. On poručuje policiji, tužiocima i sudijama šta im je činiti.

Da li sudije i tužioci ne prepoznaju neprimeren uticaj na pravosuđe i ne primećuju ga?

Ne verujem da ne znaju šta je neprimeren uticaj ni da ga ne prepoznaju.

Ne verujem da ga ne osećaju.

Pitanje je zašto sudije i tužioci članovi UST reaguju na neprimeren uticaj koji dolazi sa ulice od predstavnika građana, a zašto ne reaguju i na onaj koji dolazi iz medija koji prenose izjave političara, zašto se drugačije odnose prema neprimerenim uticajima s obzirom na to odakle dolaze, da li misle da to može da prođe neprimetno i da neće biti posledica ?

Autorka je predsednica Vrhovnog suda Srbije u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.