Umesto suočavanja, svedočimo veličanju zločinca: Autorski tekst Verana Matića

Upoznao sam ih sa njihovih crno-belih fotografija sa čitulja ili onih objavljenih u novinama. I kao takve ih zavoleo, kao da su moji najbliži.

Teško je naći na jednom mestu sve njihove fotografije, pa sam otišao do „Ribnikara“ i fotografisao mali „plakat“ sa njihovim crno-belim likovima.

Ne samo da ih je teško pronaći na jednom mestu, već ih je teško pronaći uopšte. Kao da su sa njihovim izrešetanim telima sahranjeni i njihovi životi.

Kao da se njihovo prisustvo na ovom svetu namerno briše, kako ne bi podsećalo društvo na užasni zločin. Kako se građani ne bi suočili sa ovim zločinom, kao što decenijama unazad (a i mnogo dužem vremenskom periodu) nisu znali ili hteli da se suoče sa drugim strašnim zločinima. Suočavanje sa zločinom, utvrđivanje odgovornosti i krivice mogu imati lekovitu ulogu za društvo.

Samo pijetet prema žrtvama, upoznavanje sa njihovim brutalno prekinutim životima, samo trajno saosećanje sa porodicama i prijateljima, sa svima onima koji su bili u blizini zločina, sa svima koji u društvu pate zbog tog zločina, može stvarati bolje društvo koje će brinuti da se učini sve da do ovakvih užasa ne bi došlo.

Umesto tog i takvog suočavanja, kao da svedočimo neprekidnom (ne)svesnom veličanju zločinca, maloletnog ubice.

Njegov lik, u boji, nas svakoga dana gleda iz elektronskih ili pisanih tabloida i portala – tek pomalo zamućen oko očiju, ali sa osmehom.

Iako se pominju termini ubica, monstrum itd… oprema ovih tekstova je takva da često izgleda kao da glorifikuje zločinca umesto da prati bolan proces koji se odigrava posle zločina koji je počinio.

Svakoga dana kada to vidim, vidim kako padaju nove žrtve istog ili sledećeg masovnog ubice. Ako na mene ova situacija ostavlja takav utisak, kakav li tek pakao svakodnevno preživljavaju roditelji, braća i sestre, bake i deke ubijene dece…

Kakav pakao preživljavaju školski drugari, kakav sva deca koja neminovno dolaze u kontakt sa takvim sadržajima, ikonografijom i porukama.

Tri meseca posle streljanja Bojane, Mare, Andrije, Ane, Adriane, Eme, Katarine, Sofije, Angeline i Dragana, još uvek nemamo jasan odnos prema činu zla, nemamo jasno procesuiran događaj, uzroke, nemamo jasan odnos prema žrtvama, kako ćemo ih se sećati, kako će njihova imena, njihovi likovi i njihovi životi, njihovi talenti, njihova maštanja, njihovi trenuci sreće i ljubavi, njihova dobrota i saosećajnost postati deo ne samo sećanja, već i učenja vrednostima po kojima treba da ih pamtimo, kako bi razvijali te odlike kao nešto neprocenjivo, kao suštinu života.

Naše društvo je nakon ovih surovih ubistava moglo da krene putem katarzičnih promena, koje osećamo da nam veoma dugo nedostaju – promene vrednosti jednog društva koje želi da bude pravično, humano, empatično, moderno.

Mogli smo i morali smo da za mnoge negativne pojave, nakon ugašenih života ovih anđela, sa punim pravom kažemo: „E, ne može više ovako.“

I da se ispravi sve što se mora i može ispraviti. I da pritom to ne bude površinsko šminkanje, već dubinske i suštinske promene.

Znam da je teško i da ne može sve odmah. Ali može da se napravi jasan, transparentan plan šta se može već sada, odnosno šta je moglo neposredno posle zločina, šta može do početka školske godine, šta do kraja, šta naredne godine, šta sve u narednih deset godina… jer naši problemi su veoma veliki i moraju se suštinski rešavati.

Pojednostavljeno, empatija predstavlja nastojanje da uđete u srce drugih, da se uživite u njihovu situaciju, njihov život. Pojedinačno i kao društvo moramo da se zagledamo u srca roditelja, braće i sestara i šire porodice svakog ubijenog deteta.

Nikada nećemo patiti ni približno kao što pate oni, ali samo delić te patnje i saosećanja biće dovoljan da pokrenemo i volju i energiju i svest o tome da moramo da se menjamo i da menjamo društvo, sa trajnom tugom u srcima.

I sa sposobnošću da zajednički obeležavamo rođendane i druge srećne trenutke, da ih se sećamo kroz manifestacije koje su najviše vezane za njihove talente, kao što je to učinio plemeniti mladić Aleksa Ivić sa peticijom u organizaciji Kreni-promeni koju je za veoma kratko vreme potpisalo preko 50.000 građana, a Kolarac sa Ministarstvom kulture prepoznao važnost inicijative i ustanovio nagradu za mlade pijaniste koja će nositi Andrijino ime, što je učinilo i Udruženje muzičkih i baletskih škola nevezano za pomenutu peticiju, kroz dobrog Dragana, čija ljubav, pažnja i prijateljstvo sa učenicima treba da budu prepoznatljiv standard svih koji su sa našom decom svaki dan.

Radi promene tromesečnog preovlađujućeg narativa i načina izveštavanja ovom prilikom ću se fokusirati samo na zakonske odredbe koje se tiču informisanja:

Ministarstvo za informisanje i telekomunikacije prema postojećem Zakonu o javnom informisanju i medijima ima mogućnosti i obaveze da deluje.

Verujem da nema mnogo kapaciteta, ali znam da postoji iskustvo, pa se kapacitet lako može nadomestiti angažmanom grupe pravnika ili advokatske kancelarije koja ima iskustvo sa prekršajima Zakona.

Zaštita maloletnika
Član 77

U cilju zaštite slobodnog razvoja ličnosti maloletnika, posebno se mora voditi računa da sadržaj medija i način distribucije medija ne naškode moralnom, intelektualnom, emotivnom ili socijalnom razvoju maloletnika.

Dostojanstvo ličnosti i pravo na autentičnost
Član 79

Dostojanstvo ličnosti (čast, ugled, odnosno pijetet) lica na koje se odnosi informacija pravno je zaštićeno.

Objavljivanje informacije kojom se vrši povreda časti, ugleda ili pijeteta, odnosno lice prikazuje u lažnom svetlu pripisivanjem osobina ili svojstava koje ono nema, odnosno odricanjem osobina ili svojstava koje ima, nije dopušteno ako interes za objavljivanje informacije ne preteže nad interesom zaštite dostojanstva i prava na autentičnost, a naročito ako se time ne doprinosi javnoj raspravi o pojavi, događaju ili ličnosti na koju se informacija odnosi.

Prikazom ili opisom scene nasilja u mediju ili medijskom sadržaju ne sme se povrediti dostojanstvo žrtve nasilja.

Privatan život i lični zapisi
Član 80

Informacija iz privatnog života, odnosno lični zapis (pismo, dnevnik, zabeleška, digitalni zapis i sl.), zapis lika (fotografski, crtani, filmski, video, digitalni i sl.) i zapis glasa (magnetofonski, gramofonski, digitalni i sl.), ne može se objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče, odnosno lica čije reči, lik odnosno glas sadrži, ako se pri objavljivanju može zaključiti koje je to lice.

Maloletnik se ne sme učiniti prepoznatljivim u informaciji koja može da povredi njegovo pravo ili interes.

Masovno je kršen i Krivični zakonik koji u članu 145 kaže da ko neovlašćeno „objavi ili prikaže spis, portret, fotografiju, film ili fonogram ličnog karaktera bez pristanka lica koje je spis sastavilo ili na koga se spis odnosi, odnosno bez pristanka lica koje je prikazano na portretu, fotografiji ili filmu ili čiji je glas snimljen na fonogramu ili bez pristanka drugog lica čiji se pristanak po zakonu traži i time osetno zadre u lični život tog lica, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine“, dok u drugom stavi istog člana naglašava da „ako delo iz stava 1 ovog člana učini službeno lice u vršenju službe, kazniće se zatvorom do tri godine“.

…

Kada se pogleda nekoliko citiranih članova zakona, Ministarstvo za informisanje i telekomunikacije, kao i tužilaštvo bi skoro svakoga dana morali da pokreću prekršajne ili krivične prijave, sa potpunom izvesnošću da će mediji ili druge institucije, koji krše masovno ove članove zakona biti kažnjeni. Kada bi ovakvu politiku Ministarstva pratile i izjave političara sa zahtevima da se poštuje dostojanstvo žrtava i porodica, preko noći bi se rešio problem masovnog kršenja zakona.

Ne postoji nijedan opravdan interes javnosti da zna, čita, sluša, gleda sve ono što se događa ili ne događa oko ubice. Postoji očigledno samo interes da se na tome poveća broj čitalaca, gledalaca, klikova i samim tim samo da se zaradi.

To ne samo da je protivzakonito, već i toliko nemoralno da se kosi sa ljudskom savešću i temeljnim društvenim vrednostima, deset Božjih zapovesti, Hipokratovom zakletvom,

Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, svim kodeksima novinara. A stati na put tome ne samo da je obaveza, već i nije teško. Samo se treba staviti u poziciju onih kojima su 3. maja ubijeni njihovi najvoljeniji.

I delati. A delanje može da bude onako kako to u drugim kulturama rade, kako se recimo stvara nova vrednost japanskom art tehnikom kintsugi kojom se polomljene stvari ponovo sklope tako što se zlatom popune pukotine.

Moramo da pronađemo taj plemeniti materijal koji je u nama, svu našu ljubav i empatiju, i upotrebimo ih tako da i sećanje na našu decu i njihovog Dragana bude neka nova vrednost, uteha za porodice i pogonska snaga za transformaciju društva.

Autor je član Komisije za istraživanje ubistava novinara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.