Umesto ture viskija

Džoni Štulić je nezaobilazni garnirung u svom tom putešestviju koje traje dok, ako je verovati kafani, stižu i četrdesete, ali je Bogdan Tirnanić vertikala koja je posredno naterala onu prvu plavušu da me uoči, onu drugu da me zapamti, a mene da obratim pažnju na treću, pa i na četvrtu.

Uostalom, sve je i počelo sa Tirketovom kolumnom zbog koje sam kupio „Dnevni telegraf“ pre gotovo četvrt veka, a potom to isto ponovio više od 700 puta. Ta ljubav na prvo čitanje, u prvoj godini gimnazije, bila je okidač da pokušam da budem novinar. Nešto slično onome kad dete gleda DŽordana, pa poželi da i ono zametne loptu iza leđa, provuče se do ispod koša i zakuca.

Nastavio bih i preko onog broja 700 i nešto „DeTea“ i docnije „Evropljanina“ da zlotvori nisu ubili Slavka Ćuruviju (a moja majka naglas histerisala i u sebi molila Boga da budem inženjer, jer njih valjda ne ubijaju), pa sam bio jedan od retkih (osim vojske i policije kojima je to deljeno) koji je kupovao tadašnju „Politiku“ zbog „Ratnog“, a potom i „Poratnog“ Tirnanićevog dnevnika.

„Po završetku rata se ta kolumna otegla“, posvedočio mi je tada, „pa je to počelo da smeta nekim ljudima, mada mnogi ne shvataju da je novinarstvo jedna vrsta profesije i da ljudi prodaju svoju robu pa ko hoće da kupi neka kupi.“

Bio je to njegov peti povratak u „Politiku“, a za gadljive još i ovaj citat: „Imao sam veće probleme sa nekim drugima nego sa Strujom. On te tekstove nije ni čitao, a i ako je čitao garantujem da nije izbacio nijednu zapetu, što možda znači da je Struja demokrata, a može da znači da sam mnogo pokvaren i da sam pisao tekstove iz kojih znam da ništa neće biti izbačeno. Što je i jedno i drugo delimično tačno.“

Pisao je, a ja kupovao, potom u mnogim dnevnicima za koje su mnogi (sa pravom) tvrdili „da se kupuju na trafici, a nisu novine“. Ispred prezimena mu je stajalo „k. g.“ – kao gost, ali i bez tog ograđivanja Bogdan Tirnanić je bio od onih ljudi na koje etikete nisu prijanjale. Malo li je?

Tek docnije sam, raspitujući se o njegovom liku i delu, saznao da je one tekstove u „Telegrafu“ pisao u „dubokoj penziji“. Naime, ono na šta sam se ja ložio k’o lud, bilo je ništa spram tona šlajfni filmskih kritika (koje su ga proslavile), eseja, kulturoloških i tekstova o marketingu. Knjiga o stripu, Beogradu, Dorćolu, „Ateljeu 212“.

Isticao je kako je najponosniji na članstvo u UO Fudbalskog kluba Crvena zvezda i bifea „Ateljea 212“. Da, i da je Milju Vujanović video golu. A jednom je, prema sopstvenom priznanju, i mokrio skupa sa DŽeri Luisom.

Nije napisao „Beograd za početnike“ i „Beograd za ponavljače“ tako što je „guglao“ i bavio se „istraživačkim novinarstvom“ (kovanicom smišljenom za netalentovane), već je ono što je živeo i u čemu je uživao preneo na papir. Ukoliko vas neki stranac pita šta je to Beograđanin, slobodno uperite prstom na Tirnanića. Pa neka istražuje, nije to mala rabota.

Priznavao je da nije umeo loptu da šutne, iako mu je stric čuveni Aleksandar Tirnanić, mlađoj publici poznatiji iz filma i serije „Montevideo, Bog te video“, koga je, prema urbanoj legendi, čistačica u bifeu „Ateljea 2012“ jednom prilikom kad se predstavio pitala: „A šta ste Vi onom našem Tirketu?“ Naravno da nije malo.

Dakako, voleo je i viski. Čuj voleo, bio na „ti“, kao Al Paćino u „Mirisu žene“.

„Šta piješ?“, pitao me je (gde bi drugo do) u bifeu „Ateljea“ za vreme mog prvog (studentskog) intervjua. Sa njim, dabome.

„Isto što i vi“, rekao sam.

„Ali ja sam pijanac“, dodao je. „Miro“, čini mi se da je tako oslovio konobaricu, „dva viskija“, naručio je. „E, hvala ti. Bog će ti plati“, našalio se kad je donela piće.

„Ja ću da platim“, zavapio sam.

„Ti da platiš, ma daj, ti si student. To kad ja ostarim, a ti postaneš novinar“, zadužio me je.

Dobro mu je stajao i šprahfeler, onako uz „DŽeka“ i cigaretu. Kvalitet više tog zadovoljstva koje gori između prstiju jeste što je istovremeno i najmanji zajednički sadržalac za Hemfrija Bogarta, Sergeja Lavrova, Žarka Paspalja, Tirketa i Hanu Arent. Potonju je i citirao u jednom tekstu kad je onomad počela „eutanazija pušača u prisustvu vlasti“, podsetivši na esej u kojem je konstatovala da je situacija sa pušačima u redu podseća na nemile prizore iz njene mladosti kad su Jevreji mirno ulazili u stočne furgone koji će ih prevesti do gasne komore.

Čoveče, koliko sam naučio iz njegovih tekstova! Kad je Slaviša Lekić u kafeu „Sveti Đorđe“, koji smo od milošte zvali „DŽordž“, dao Zoranu Panoviću da piše tekst o ve-ceima u sebi sam pomislio da nešto nije u redu, jer „Pana piše o klozetima, a ja (klinac) o hrvatskom tisku u Srbiji“. To je zato što sam bio baš klinac i ne bih, kao Panović, u tom štivu pomenuo i Tina Ujevića. A i čitao sam, do tada, samo poznog Tirnanića.

Kažem, tek kasnije sam saznao da je Tirke kog sam „pronašao“, u stvari Johan Krojf, ne igrač, već trener Barselone. Dakle, čovek koji i dalje ima rezultate i koji je poštovan, ali i čovek koga svi (ozbiljniji) više pamte „iz igračkih dana“. Naravno, i tada su ti tekstovi za mene bili „totalni fudbal“, kad smo već kod Krojfa.

Pisao ih je lako, duhovito i povr’ svega cinično. O klozetima, filozofima, filmu, fudbalu, Cipiripiju, od 2000. i o politici… Što onomad primeti Magični Ćira, bio je od onih koji su „živeli da bi pisali“, s tim što je Tirke, opet ću se saglasiti sa Magičnim, tu frazu shvatio preozbiljno.

I znate šta. Uvek sam se čudio kako je stizao da pročita daleko više od onog što je trebalo pročitati, obiđe sve kafane, odgleda sve filmove i predstave, i piše, i piše…

Delio je sa Tenžerom stav da za novinarstvo nije potrebna nikakva hrabrost, već „pisaća mašina i poznavanje svih 30 slova azbuke, a ako je moguće, i poznavanje upotrebe zapete“. Iako nije imao diplomu koja dokazuje formalno obrazovanje („ja sam ti nekvalifikovana radna snaga“) bio je lutajuća enciklopedija. U pisanju se pozivao na enciklopedije, nikako Vikipedije. I nikad od čitaoca nije pravio idiota.

„Odlazak novinara“ pisalo je na naslovnoj strani NIN-a kad je umro Bogdan Tirnanić. „Govor praznine“ od tada traje već deset godina.

Stvarno, ako postoji foto-robot novinara, onda je to Tirke. I stasom i penkalom. Ko ne veruje neka u pretraživač ukuca „Tirnanić“ za fotografiju, a za tekstove neka ode do Narodne biblioteke ili arhiva Radio Beograda. Pa ne može se na Himalaje iz fotelje.

Posle njega se, pre pet godina, fizički sklonio i Aleksandar Tijanić, čovek koji je je uz Tirketa u profesiju uveo „ja“ i za koga mi jednom prilikom peta plavuša dobaci na ulici: „Zoriću, mora i u glavi, a ne samo na glavi“ aludirajući da mi frizura liči na njegovu. One koji su mi, pokatkad, rekli da mi pisanije liči na Tirketovo sam vodio na piće. Ništavan trošak, malo ih je bilo.

NJemu nisam stigao da platim ono piće. Nisam mu ni na sahranu otišao. Pa to bi značilo da priznajem da je Tirnanić pokojnik. I da pristajem na to. Ne!

Tirke, gurnuo si me u ćorsokak, ali se koprcam. Još ćeš pričekati na onu turu viskija. Do tad neka ovaj omaž bude dokaz da pamtim.

Autor je novinar