Umetnost neizvinjenja podignuta na viši nivo – pogledajmo kako

Celokupno obraćanje možemo svrstati u tzv. neizvinjenja (eng. non-apology), tip retoričke alatke kojom se kroz tobožnje izvinjenje ustvari skreće odgovornost. Iako je neizvinjenje svojstveno mnogim političarima u regionu, Suljagić je tu umetnost ipak podigao na viši nivo, jer je u želji kreiranja sopstvenog narativa počinio nekoliko klasičnih oblika distorzije istorije, te je zloupotrebio žrtve Holokausta i genocida počinjenog za vreme Drugog svetskog rata. Pogledajmo kako.

Prvo, Suljagić se vrlo eksplicitno izvinio samo za zločine nad Jevrejima, iako verujemo potpuno svestan da jevrejska zajednica – teško postradala na teritoriji BiH – nije jedina, niti je brojem najveća žrtva na tom prostoru.

Drugo, Suljagić se izvinio isključivo za zločine 13. SS oružane brdske divizije Handžar, čiji sastav u etničkom smislu čine mahom Bošnjaci, uz nešto Hrvata i Folksdojčera. Međutim, ova vojna formacija je osnovana u proleće 1943. godine, kada je Holokaust nad bosanskohercegovačkim Jevrejima bio uveliko izvršen – i to uglavnom od strane onih etničkih Hrvata i Bošnjaka koji su sramno obukli uniforme kako redovnih vojnih i policijskih jedinica NDH, tako i oružanih formacija ustaškog pokreta.

Naime, SS divizija Handžar je nakon osnivanja u martu 1943. upućena na obuku u Francusku i Poljsku. Na teritoriju NDH vraćena je tek početkom 1944. godine. Sa druge strane, dostupni podaci posleratnog popisa žrtava navode 8330 jevrejskih žrtava iz Sarajeva, od čega je gotovo osam hiljada stradalo 1941. i 1942. godine u logorima Đakovo i Jasenovac. Uostalom, ministar unutrašnjih poslova NDH Andrija Artuković već februara 1942. izjavljuje da je „jevrejsko pitanje“ rešeno, što je zaista i bilo istina u bosanskohercegovačkom delu NDH.

Suljagić se za to ne izvinjava, već celokupnu odgovornost prenosi na jednu vojnu jedinicu koja je počinila tek fragment zločina nad Jevrejima, a koju pritom predstavlja kao pukog izvršioca strane volje. Konkretno, ovde je došlo do iskrivljavanja istorije Holokausta. Etnički Bošnjaci (u to vreme nazivani Muslimanima) predstavljaju domicilno i neproganjano stanovništvo NDH predstavljeno u okvirima njene vlade od strane ljudi poput Osmana Kulenovića (potpredsednik Vlade) i Mehmeda Alajbegovića (ministar vanjskih poslova).

Dalje, Suljagić namerno pominje najočigledniji simbol saradnje bosanskih Muslimana sa nacističkom Nemačkom (njihova SS divizija) jer to ima dvostruku svrhu: 1) ostavlja utisak da je učešće Muslimana u Holokaustu i genocidu tek incident, neprijatna slučajnost, što potvrđuje i istorija zločina te jedinice; 2) istovremeno, celokupna odgovornost prebačena je na nacističku Nemačku što je ujedno klasična odlika pokušaja distorzije istorije Holokausta. U svemu tome se, vrlo zgodno, preskaču prve tri godine njegovog sprovođenja u gradovima poput Sarajeva.

Od dokumentovanih zločina Handžar divizije nad Jevrejima, ističe se masakr 22 mađarska Jevreja na prinudnom radu u Tuzli, kao i sporadična ubistva onih koji su se zatekli na mestima gde su primarna meta ove zloglasne divizije bili – Srbi. Naime, tokom 1944. godine, Handžar divizija je ubila na stotine srpskih civila u Sremu (tada deo NDH, gde su gotovo iskorenjena sela Bosut, Sremska Rača, Jamena, Morović), kao i na hiljade u Zvorniku, Brčkom, Ugljeviku, Tuzli i brojnim drugim mestima širom Posavine i istočne Bosne. Suljagić njima ne upućuje izvinjenje.

Ostatak obraćanja, takođe, obiluje iskrivljenjima istorije. Recimo, govornik naglašava svetao primer bosanskohercegovačkih (podvlačimo!) partizana i antifašista, nabrajajući pritom samo pripadnike iz jednog (svog) naroda, potpuno zanemarujući istoriju antifašističke borbe i strukturu narodnooslobodilačkog pokreta u BiH.

Šta je svrha ovakvih istorijskih akrobacija?

Ako izuzmemo već tradicionalni okvir etnopolitike, Suljagić je na samoj konferenciji narativ o stradanju Jevreja očekivano iskoristio kao most ka agendi organizacije kojom rukovodi, uporedivši zločine nad Bošnjacima devedesetih godina sa Holokaustom.

Posebno je problematično Suljagićevo tradicionalno pozivanje na „boju kože“ Bošnjaka, kao razloga njihovih stradanja tokom 20. veka i izjednačavanje sa razlozima zbog kojih su uništavani evropski Jevreji. Naime, jedino što je slično između ta dva jeste iracionalnost Suljagićeve tvrdnje o rasnoj različitosti Bošnjaka od Srba ili Hrvata ili Nemaca, primera radi, odnosno iracionalna teorija nacističke Nemačke o Jevrejima kao drugačijoj (nižoj) rasi. Iako očigledno ne poznaje mnogobrojne oblike antisemitizma kroz istoriju, čini nam se da Suljagićevo neznanje ne može u potpunosti objasniti njegovo insistiranje na „rasnom“ argumentu kao razlogu stradanja Bošnjaka.

Pored toga, Suljagić je u nedavnom tekstu objavljenom u frankfurtskom FAZ-u žestoko kritikovan zbog upotrebe pojmova vezanih za nacizam i Holokaust (gaulajter, Judenrat, Generalplan Ost itd.) prilikom komentarisanja dnevnopolitičkih prilika, naročito u pogledu visokog predstavnika Kristijana Šmita. Stoga je konferencija o kolektivnom sećanju u Potočarima bila zgodna prilika za njega da se odbrani, posebno jer je među prisutnim učesnicima bio i predsednik Svetskog jevrejskog kongresa.

To nas navodi na tužan zaključak da je kratkovida kombinacija političke borbe, etničkog interesa i ličnih ambicija jednog čoveka zloupotrebila i iskrivila kolektivno sećanje na žrtve Holokausta i genocida počinjenih tokom Drugog svetskog rata. A sve to je izrečeno sa pozicije koja u opisu posla ima utvrđivanje istine i izgradnju mira.

Autori su politikolog i istoričar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.