UN kao pretnja?

S te, bezbednosne strane možda se uz malo cinizma može i priznati da je Srbija lider na Balkanu, jer upravo odnosi na potezu Beograd – Priština i Beograd – Banjaluka sve više na neposredan način izbijaju kao mesta gde se sukobi još neodređene visine opasnosti ne isključuju.

Očigledno je pri tom da Kosovo dobija na ubrzanju, ali istovremeno Hag ne usporava. Ovako nešto nije ni malo nevažno kad je reč o položaju, sticanju saveznika i ugledu Srbije u svetu. Ali, postoji i treća odrednica na potezu Priština, Hag i Beograd, a to je da niko od onih koji odista odlučuju u Briselu ili Vašingtonu nije javno dosad rekao da se ulazak Srbije u EU uslovljava priznanjem Kosova. Zbog toga sve što možda „tajno“, skrivenim znakovima, poručuju Srbiji – na diplomatama, posebno na Vuku Jeremiću je da im na isti („tajni“) način odgovara. Osim ako ne želi da – samo njemu svojstvenim izjavama što ponekad liče i na diplomatske gafove – radi na sopstvenoj promociji. Ako niko od stranih zvaničnika koji dolaze i odlaze i domaćih političara koji putuju još nije glasnik ucene da Kosovo mora biti priznato pre ulaska u EU, onda zašto ministar spoljni takvu tezu javno formuliše, pa zatim sam se s njom obračunava. I to samo nekoliko dana pošto je za vreme Kušnerove posete izjavio da „Srbija želi kompromisno rešenje za budući status Kosova i Metohije“. Bio je to odgovor na Kušnerovo podsećanje da ostaje na snazi ono što je Sarkozi rekao Tadiću (vredi citirati): „Nema uslovljavanja da Srbija prizna Kosovo za ulazak u EU, ali postoji neophodnost da se paralelno ide evropskim putem i da se nađe kompromis za Kosovo“.

Slične poruke su stigle koliko juče preko premijera Cvetkovića, a iz Brisela od Van Rompeja, ali i Baroza. Baš kao što dolazi i iz Vašingtona u okviru „Obaminog plana za bezbednost u Evropi“, što daje mogućnost zvaničnom Beogradu da se diplomatski i pametno taktički ogluši o neke, ma koliko glasne, poruke druge vrste (vašingtonski Institut za mir). Naročito u ovom času, a u sklopu svih upozorenja o bezbednosnom značaju Balkana (ne spada li tu i izveštaj iz Niša objavljen za vikend u Danasu?). Vreme i trenutak su obično od presudnog značaja u diplomatiji, pa na primer, nemaju istu vrednost slične izjave Tadića o Kosovu pre godinu dana i Jeremićeve sada. O čemu, posredno, ovih dana u izjavama svedoče i ambasadori Srbije u Parizu i Vašingtonu, na primer.

Ili ono što govori Dušan Janjić, nesumnjivi znalac „kosovskog pitanja“, navodeći tačno da je Srbija već ranije stvorila model i sada primenjiv za saradnju s Prištinom, a bez priznavanja: tehnički dijalog, zatim postupanje po „šest tačaka“ dogovorenih sa Unmikom, ali i sporazum sa Euleksom o viznoj liberalizaciji (što se dogodilo), o carinskoj i policijskoj kontroli granica i saradnji u pravosuđu na severu Kosova (što izostaje). Praktično, u ovom trenutku ne mora se iščuđavati šta je to „model za kompromise“, već samo poštovati postojeći, i to u korist Srba na Kosovu.

Sudeći po svemu tome, ne izgleda da ovde ima ičeg istinski nepoznatog, da iz zvaničnog Beograda ne dolaze vesti, neka vrsta pretnje (!) o tome da će Srbija od Generalne skupštine (GS) UN tražiti donošenje rezolucije o nelegalnosti stvaranja nove države na Kosovu. Čin u skladu s Tadićevim nedavnim obaveštenjem domaće javnosti da Kosovo nikad neće moći da postane članica UN ako se Srbija ne složi. Oba poteza, ohrabrena najverovatnije uspehom da se uz pomoć Rezolucije GS proglašenje nezavisnosti odmeri pred Međunarodnim sudom pravde, namenjena su domaćoj javnosti kao dokaz da „nikad se nećemo odreći Kosova“.

Izostaje činjenica da, i uz pomoć Islamske konferencije, Organizacije afričkih država i Pokreta nesvrstanih, sve to se može otegnuti u nedogled, a ne može početi pre ovog septembra. Ali je valjda „korisno“ u politici odugovlačenja? Iako rezolucije takvih uopštenih sadržaja u GS nisu obavezujuće, kao što bi jedan glas Srbije da neko bude primljen u UN bio gotovo zanemarljiv.

Najbolji svedoci za to su Izrael i Palestina, koji su dosad šampioni najvećeg broja rezolucija GS UN što im preporučuju da okončaju sukobe, pomire se i čak priznaju jedni druge.