Uništenje koje spaja

Svaka prostorija čuva sećanje na ono što je bilo, i što se, najverovatnije, neće ponoviti. U njima su vođeni bitni razgovori. Neki su uticali na istoriju ove i drugih zemalja, a neki nisu uticali ni na šta. Buka gradskog života nije mogla prodreti u sobe takvih vila. One su služile miru, tišini i spokojnom životu gradskih bogataša.

Nasuprot tome čelične lokomotive iz pretprošlog veka čuvale su jednu drugačiju istoriju i živele drugačiji život. Ulja, parne mašine, strojevi, smrad i prašina uglja su zagorčavale živote radnika i železničara. Tu drugačiju istoriju je, umesto tišine, pisala buka. I uprkos svemu tome, lokomotive su videle mnogo više od jedne vile. Videle su izgradnju Sueckog kanala, prevukle tone robe i ljudi i na kraju svoga bučnog života, okružene modernim vozovima više od sto godina baštinile stare tehnologije i metalurške procese skrivene u svojoj metalnoj srži.

Pa šta onda spaja jednu vilu u centru Beograda i čelične lokomotive?

Umesto istoričnosti, autentičnosti, uticaja na obrazovanje i kulturu ova dva pojma u Srbiji spaja UNIŠTENJE.

Zauvek je nestala mogućnost da čovek svojim uživanjem i glađu za znanjem spoji ova dva pojma u jednom popodnevnom izletu po Beogradu. Ostala je mogućnost da spoji pojam lažne glave Kozima Medičija i lažne glave države Srbije, a da ni ne napusti svoj ostareli kauč.

I to jeste najveći problem.

Umesto želje za lepotom i slobodom, spojiće nas želja za uništenjem i propasti.

Autor je konzervator i restaurator, član Pokreta slobodnih građana