Univerzitet – lutanje između prava i morala

Naime, kako stvari sada stoje, za varanja na ispitima studente osnovnih i master studije procesuiraju disciplinske komisije, dok se prevarama studenata doktorskih studija i nastavno-istraživačkog kadra, kada se najčešće radi i o krivičnim delima, bave etičke komisije.

Vinovnici, po pravilu, osuđeni bilo etički, bilo disciplinski, „pravdu za sebe“ nastave da traže pred pravosudnim organima.

U temelje naše civilizacije utkani su sokratovski zahtevi moralnosti „poštovanja zakona države u kojoj dobrovoljno živimo“, iliti poštovanja pravila institucije u kojoj radimo, a koja smo često i sami doneli. Međutim, vremena se menjaju, a sa njima i principi moralnosti.

Kada bi, na primer, rektor/dekan potpisao ugovor o sponzorstvu sa lancem kockarnica, i to javno promovisao, smatrao bih to duboko nemoralnim činom, jer kockanje spada u teže bolesti zavisnosti, iskušenje kojem su izloženi i naši studenti.

Štaviše, pošto se u našem društvu odavno neguje stav kako pare ne smrde, pecunia non olet, verovatno mnogi čitaoci ne bi podelili ovaj stav sa mnom.

Ovaj čin nije nezakonit.

S druge strane, ako je rektor/dekan, u jeku zabrane zapošljavanja u javnom sektoru, protivno zakonu, potpisao ugovor o radnom angažovanju nekog lica zarad obezbeđenja elementarnog funkcionisanja rektorata/fakulteta, mogao bih to prihvatiti i kao čin koji nije nemoralan, suprotno sokratovskim načelima.

Navedene primere nam je donela praksa, dakle, nisu hipotetički.

Tokom upravo okončanog procesa izbora rektora UB otvarale su se u javnosti kako teme poštovanja zakona, tako i etičkih normi od strane kandidata, sa ciljem njihove diskvalifikacije.

Bili su pominjani, od nalaza Državne revizorske institucije, preko nekih konkursa koji su odavno dobili epilog, pravosnažnih krivičnih presuda, do teatralnog podnošenja zahteva etičkim organima UB, uz prikupljanje svakojakih potpisa, kako bi se vršili vaninstitucionalni pritisci na donosioce odluka.

Dakle, bilo pravni, bilo moralni prekršaj kandidata sve je bilo dobrodošlo.

Konačno, pokušana je manipulacija na temu legitimiteta kada su u javnosti interpretirani glasovi podrške kandidatima za rektora UB.

Naime, iz broja institucionalnih podrški koje su dobili kandidati, oba kandidata iznad neophodnog broja, počelo je „javno zaključivanje“ kako samo jedan kandidat ima legitimitet da ide dalje.

Ispostavilo se da tabela, ne propustom komisije, već birokratskim propustima, ima najmanje četiri neistinita podatka, dakle, skoro 10 odsto pogrešnih.

Potom je usledilo glasanje na Senatu UB, 27:17, praćeno spinovanjem, kako, opet, samo jedan kandidat ima legitimitet.

Međutim, prosta analiza pokazuje nesavršenosti sistema utvrđivanja predloga Savetu od strane Senata: ukoliko se kandiduje za mesto rektora nastavnik koji je već član postojeće uprave, onda on sa svojim timom, dekanima i eventualno drugim članovima Senata sa tih pet fakulteta, ulazi u proces sa sigurnih 10 i više glasova podrške.

Stoga ta vrsta obrazloženja nije utemeljena.

Još manje je utemeljena tvrdnja da je „Savet postupio suprotno odluci Senata“, gde je Senat, zapravo, odlučio da Savetu preporuči dva kandidata.

„Lobiranje“, reč koja je ušla u naš javni rečnik nema ni tri decenije, posebna je tema oko izbora za rektora UB.

Postojeći proces je čak obeležila i nesvakidašnja premijera jednog dokumentarnog filma u zgradi Rektorata, tik pred glasanje na Savetu i, koliko znam, na tu su premijeru bili pozvani i neki od članova Saveta koji su neposredno posle toga odlučivali o tome kome će ukazati svoje poverenje.

Tome su prethodila i prekomponovanja Studentskog parlamenta UB koji delegira predstavnike studenata u Savet.

Ove izbore za rektora UB obeležilo je i lobiranje pojedinih članova diplomatskog kora, neprekidno spinovanje kako su članovi suparničkog tima miljenici vlasti uz kontinuirano njihovo lično blaćenje u medijima.

Niko se nije bavio ponuđenim programima.

I po završenim izborima nastavilo se sa manipulacijama kako izborom rektora nije ispoštovana „odluka Senata“, a odluka Senata je bila da Savetu predloži da odabere jednog od dva kandidata.

Po istoj ili veoma sličnoj proceduri birani su rektori UB mandatima unazad, pa i pre tri godine, i to nikome nije smetalo, i nije bilo „ugrožavanja autonomije“.

Interesantno je da o autonomiji govore isključivo interesne grupe povezane sa aktuelnom upravom UB, ali i deo politički angažovanih pojedinaca ili organizacija koje, zapravo, pod plaštom odbrane autonomije direktno atakuju na autonomiju, jer osporavaju pravila koja je postavio, autonomno, sam UB.

I ovde dolazimo do ključnog nesporazuma sa Sokratom, i preplitanja dve ključne kategorije iz našeg naslova: kako okarakterisati jadanje aktuelne uprave UB po medijima, nakon obavljene celokupne procedure, koja je bila pod njenom apsolutnom kontrolom.

Na kraju, ne mogu a da ne pomenem utisak kako je ipak najbizarniji podatak koji se koristi za diskvalifikaciju novoizabranog rektora UB, prosto šampion bizarnosti, koji se pojavljuje čak i u naslovima, podatak da se radi o članu skupštine jednog fudbalskog kluba. Šta bi trebalo da se izvede iz tog podatka?

Zaključiću jednim komentarom čitaoca Danasa: novoizabrani rektor je odličan profesor i odličan dekan. Čovek sa rezultatima, kao i ceo njegov tim. Zašto bi oni još pre početka mandata bili sporni?

Autor je profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu