Univerzitet mora da odblokira strah

Ovakve situacije generišu inicijalno loši ili vremenom iskvareni sistemi i o takvim primerima u našem visokom obrazovanju sam već pisao. Ali u ovom najnovijem slučaju blokade problem je širi, rasprava i ubeđivanje nisu ni samo akademski, ni čisto politički, već sve izgleda kao neko zamrznuto pretapanje ili dvostruka slika.

Kao da pate od diplopije i kao da ne znaju o kakvom je nesporazumu reč, suprotstavljene strane crpe svoje argumente iz unapred zadate i jednosmerne perspektive. Studenti zaključani u Kapetan-Mišinom zdanju i neke javne ličnosti koje su ih otvoreno podržali (+ opozicija) tvrde da je ovde reč o odbrani univerziteta, dok rukovodstvo BU, simpatizeri vlasti (+ vlast) insistiraju na tome da politici nije mesto u visokom obrazovanju. Nije teško pomisliti da i jedni i drugi imaju pravo, ali to može samo neko ko zaboravlja da za kreiranje ovog i ovakvog sistema studenti ipak ne mogu snositi krivicu.

U blokadi učestvuje objektivno rečeno mali broj studenata, tako malim grupama su primerenije drugačije akcije, kao što je pisanje peticija, prikupljanje potpisa i drugo. Stoga je svima moralo biti od početka jasno da će ovakav čin naići na kvalifikacije kao što su “anarhija“, “ometanje institucija“, “akcija protivna opštem interesu studenata“ i tako dalje.

Pritom, u formulisanju sličnih konstatacija protivnicima rektoratske blokade pomogli su i sami studenti jer su neki njihovi zahtevi, barem kako je to preneto u medijima, zaista zvučali više politički (razrešenje ministra finansija) nego akademski (poništavanje doktorata zbog plagiranja). Tako se pojavila opasnost da se čitav ovaj događaj okrene naglavačke i da od njega opet samo vlast ima koristi.

Pitanje političke konsekvence koju treba da podnese ministar Siniša Mali daleko je manje značajno od problema višegodišnje nemoći Beogradskog univerziteta da uradi ono što čine svi uređeni univerziteti kada su suočeni s plagijarizmom i povredom akademskog kodeksa. I u Nemačkoj su 2011. godine političari pokušali da relativizuju dokaze o plagiranju u doktoratu ministra odbrane Karla-Teodora Gutenberga, među njima su bili i oni najmoćniji, poput premijerke Merkel, ali se rukovodstvo Univerziteta u Bajrojtu na to nije ni osvrnulo.

Sve je bilo završeno za nekoliko meseci (prema srpskim merilima, svakako munjevito), i to oduzimanjem nečasno stečenog doktorata aktuelnom ministru odbrane. Ministar je ostao bez doktorske titule, ali je zato dobio priliku da se sam povuče iz vlade i svima izvini, što je i učinio.

Nažalost, naša akademska zajednica – pritom ne mislim na njen rep već na glavu, u ovom konkretnom slučaju na rukovodstvo (i ovo trenutno i ona bivša) najvećeg i najstarijeg srpskog univerziteta – i sada odbija da prizna da je ova akcija studenata posledica toga što su neke ranije akcije izostale. Ništa manje nije odgovorna i većina profesora na BU, u koju ubrajam i sebe, kojoj je ovaj tekst prvenstveno upućen. Među nama je previše onih koji se lično groze plagijata, ali, kako se čini, ipak ne toliko da bi se zbog toga posebno angažovali. Kao da ne želimo da priznamo da se na pitanju plagirane disertacije Siniše Malog lomi čitav univerzitet i da je jedini razlog što ovaj problem još uvek nismo rešili jeste to što smo se UP-LA-ŠI-LI.

Sa ovim poslednjim nam je najteže da se suočimo, umesto priznanja svoj lični strah uvijamo u oblandu od stručne neupućenosti, zauzetosti drugim stvarima i raznim drugim načinima umirivanja savesti. Za to vreme akademski poslušnici vladajućeg režima mirno rade svoj posao. Oni su, to treba naglasiti, sve ovo i započeli. Nije Siniša Mali došao sam na ideju da uradi ovakav doktorat, već je dobio mig od nekih profesora (ministar bi u svoju odbranu bukvalno mogao da izgovori onu čuvenu Čkaljinu rečenicu iz Kamiondžija: “Pa ne znam, druže sudija, Paja je rekao da se to tako plaća.“).

Danas se ovi prorežimski profesori (manje ili više otvoreno) bave opstrukcijom procedura i probijanjem rokova, utiču na formiranje komisija a zatim i na sadržaj izveštaja tih komisija, relativizuju mišljenja koja dolaze izvan BU, a u ekstremnim slučajevima se upuštaju i u otvorena blaćenja svojih koleginica i kolega. Ali da se još jednom vratim na većinu, jer se njoj (nama) obraćam: jedno je kada se odbija ulagivanje vlasti zbog bilo kakve lične koristi, a drugo je biti spreman da se kaže šta se misli i u skladu s time ponaša uz rizik da se izgubi ono što se već ima. Ono prvo predstavlja čast, to imamo, drugo je hrabrost, e nju, izgleda, nemamo.

Nemoć BU iskazana kroz neosuđen plagijat Siniše Malog dodatno uništava ionako napadnut imuni sistem čitavog visokog obrazovanja u Srbiji. Naše visoko školstvo sve više liči na grogi boksera sa spuštenim gardom pa se postavlja pitanje kako u takvom stanju, bez odbrambenog mehanizma, da rešimo aferu Indeks ili da se ozbiljno suočimo s pitanjem sumnjivih diploma izdatih u privatnom sektoru. Niko ne govori o tome koliku štetu od ovih korupcionaških afera bez epiloga trpi čitav sistem (i društvo), već se samo priča (šapuće) o tome “ko sve već poseduje takve diplome i kome sve neće odgovarati da se po tim stvarima čačka“. Dalje sve ide po ustaljenoj praksi, niko ništa ni ne pokušava, a i kad pokuša sve biva prigušeno pravno-proceduralnim lavirintom i protivakcijama već pomenutih poslušnika iz same akademske zajednice.

Kao najverovatniji epilog blokade Rektorata – čak i ovako izdaleka, iz Brisela – vidim izlazak studenata bez većih incidenata i nastavak po starom. Istina, postoji mogućnost i dodatnih komplikacija, posebno ako se na decu u Rektoratu obruše režimske televizije i novine koje vlast po ovom pitanju još uvek nije pustila s lanca (ne vladaju oni toliko dugo bez razloga). Ali bez obzira na krajnji rezultat, bez obzira kako će se sve privesti kraju i da li će neko biti i sam priveden, ovo je prilika da se mi profesori postidimo što našu borbu vodi nekoliko studenata zaključanih u Rektoratu. Nije bilo nužno da nam studenti blokiraju Rektorat, potrebno je samo da se svi mi deblokiramo od sopstvenog straha.

Ja lično, čak i da imam nepobitne dokaze da su za akciju blokade Rektorata studenti dobili nalog od nekog lidera iz opozicije – kojima (liderima opozicije) je ovo moglo da posluži kao jedno od uzbunjivanja vlasti u trenutku kada oni sami moraju da donesu (bolnu) odluku o bojkotu – čak i tada bih studentima odao priznanje na hrabrosti i uz to rekao: hvala vam, vaš broj jeste mali, ali je zato sramota našeg univerziteta na koju ste još jednom ukazali velika.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU