Univerzitet u Beogradu – piramida ili kugla?

Pre svega želimo da razmotrimo problem organizacije Univerziteta u Beogradu istaknut u naslovu, ali i neke od izazova sa kojima se on sada suočava.

Piramida kao metafora za stabilnost i statičnost, ali i strogu hijerarhiju, naizgled efikasnu, i kugla kao savršeno i pokretno telo, sa jasnim centrom, ali i tačkama na njenoj periferiji koje, zapravo, svojim pregrupisavanjem, naizgled neefikasno, upravljaju njenim kretanjem, ni izbliza ne iscrpljuju sve organizacione modalitete, ali predstavljaju dobar okvir za diskusiju oko početne dileme: da li organizaciju Univerziteta u Beogradu, ili univerziteta uopšte, transformisati ka piramidi, ili ka kugli?

Da bi stvari bile ovde razumljivije, zamišljajmo članice univerziteta, koje se bave naukom i nastavom, kao tačke rasute po površi geometrijskog tela, i postavimo pitanje gde bi trebalo da se nalazi osnovna upravna jedinica univerziteta, koja, ipak, mora da ima neko posebno mesto, jer se, po pravilu, ne bavi izvođenjem nastave, niti naučnoistraživačkim radom, već isključivo koordinacijom rada svojih članica, i ta tačka bi trebalo da bude na vrhu piramide ili u centru kugle.

Modeli nazvani metaforično „piramida“ i „kugla“ ne iscrpljuju i sve modele organizacije jednog univerziteta.

Naći ćemo u akademskom svetu primere i jedne i druge (i neke treće) organizacije, i primeri nam, u ovom slučaju, ne mogu pružiti nikakav valjan dokaz za nešto, kao što se u matematici kroz primere ne može dokazati neka teorema, ali se ista može bolje razumeti.

Ipak, nedavni događaji sa velikom državom koju smo imali, Jugoslavijom, upozoravaju da, kada se krenulo ka pravljenju velike piramide, unitarne države, pod sloganom „jedan čovek, jedan glas“, što se ispostavilo kao istorijska greška koja je mnogo koštala građane, država se rašila po šavovima na više malih piramida koje se ni danas ne mogu oporaviti od te transformacije.

Bojim se da bi svaki dalji pokušaj centralizacije Univerziteta u Beogradu doveo do pucanja po vidljivim šavovima i stvaranja 4-6 manjih univerziteta, što bi bila, opet, istorijska greška.

Rektori, unazad decenijama, pred izbor, obećavaju da će Univerzitet biti servis njegovim članicama, a onda se neretko desi da, kada rektor bude izabran, on sebe vidi ili na vrhu piramide, ili u centru kugle.

I to je česta priča o podršci centralizovanom ili decentralizovanom univerzitetu.

Sa evropskim integracijama, u inferiornim zajednicama balkanskih prostora protura se mantra prema kojoj, kobajagi, EU (i „Bolonja“, a „Bolonja“, kao mantra, tek zaslužuje poseban osvrt) zahtevaju tzv. „integrisani“, tj. centralizovani univerzitet kao isključivu organizacionu formu.

Mislim da, kao što decu treba podizati pre svega sledeći i poštujući njihovu prirodu, tako i univerzitete treba tretirati u skladu sa istorijskim okolnostima u kojima su nastajali.

Na primer, univerzitete u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu osnivala je država kao univerzitete, često ih čak i locirajući na jednom omeđenom prostoru, poput kampusa, dok su članice Univerziteta u Beogradu nastajale i kao nezavisne visoke škole ili instituti koji su se kasnije uključivali u njegovu strukturu, a prostorno su te članice rasute po celom gradu i njegovoj periferiji.

Već ovde vidimo valjane razloge za tolerisanje dva modela organizacione strukture univerziteta u Srbiji.

Prvi je korak ka toj toleranciji decentralizovane forme, verujemo, napravljen samim promovisanjem Univerziteta u Beogradu za univerzitet od nacionalnog značaja.

Priznaćete i da piramidalna forma univerziteta nije dobra ni u slučaju kada bi se, bože ne daj, pojavio neki rektor autoritarnog profila, koji bi lakše zloupotrebio piramidalnu od kuglaste forme.

Da ne bude zabune oko ovog teksta: ne zalažemo se ovde za apsolutnu nepovezanost univerziteta sa njenim članicama.

Naprotiv, hvale su vredne jedinstvene procedure i kriterijumi koji obezbeđuju visoke standarde nastave, nastavnog kadra i naučnoistraživačkog rada, što rezultira odgovarajućim kvalitetom, a ostvaruje se kroz odgovarajuće organe univerziteta poput veća naučnih oblasti ili veća grupacija nauka, te senata, etičkih i disciplinskih komisija.

Međutim, s druge strane, postoje oblasti koje uopšte ne trpe centralizovan pristup.

Razmotrićemo primer internacionalizacije visokoškolskih ustanova i njihove međunarodne saradnje.

U prethodnih nekoliko decenija fakulteti, instituti, biblioteke i centri univerziteta u Srbiji su, u pogledu međunarodne saradnje, imali zakonom regulisana prava da međunarodnu saradnju ostavruju samostalno i direktno, u nekim periodima isključivo preko resornog ministarstva, a, kako trenutno stvari stoje, to moraju raditi uz posredovanje univerziteta.

Vreme koje nam dolazi zahtevaće visok stepen međunarodne vidljivosti visokoškolskih ustanova, a, jasno je, što je više posrednika u nekom poslu, to su veći troškovi i manja efikasnost.

Takođe, što više stepenika u procesu odlučivanja, to više mogućnosti za korupciju.

Ipak, nezavisno od zakonskih rešenja, konkretna realizacija projekta uvek zavisi od ljudi koji u toj realizaciji učestvuju.

Većinu međunarodnih projekata u kojima učestvuju visokoškolske ustanove iz Srbije čine projekti EU, koji postaju odbijajući i neatraktivni, zbog poslovične neefikasnosti okoštale briselske administracije, te uvek željene prilike za demostracijom svoje moći svake druge birokratske strukture kod nas.

Prošlogodišnji događaji oko blokade Rektorata takođe pokazuju mnoge manjkavosti sadašnje organizacije UB čije se negativne posledice odražavaju na celo naše društvo.

Autor je dekan Ekonomskog fakulteta u Beogradu