Univerzitet u Šangaju, a privreda u čabru

Uvodničari su bili bivši rektor Beogradskog univerziteta (BU), dva bivša državna sekretara i jedan pomoćnik u Ministarstvu nauke i tehnološkog razvoja, dva profesora univerziteta i autor knjige. Oni su predstavljali tzv. tvrdo jezgro tima koji je u drugoj polovini prve decenije ovog veka, osmislio i sistematično sprovodio višegodišnji zametan i naporan posao proboja BU, najpre među 600 najboljih svetskih univerziteta tzv. Šangajske liste, pa potom među prvih 300, od preko 20.000 svetskih univerziteta.

O značaju tog velikog poduhvata koji je BU doveo ispred univerziteta više zemalja EU i postavio ga na čelo univerziteta susednih zemalja centralne i jugozapadne Evrope, uvodničari su govorili bez trijumfalizma, iako bi bilo za očekivati da se to čini, posebno zbog činjenice da su srpski istraživači tokom tog procesa postali i „svetski prvaci“ po broju objavljenih naučnih radova svedenih na novac koji je Srbija uložila u finansiranje nauke. Pre bi se reklo da su uvodničari i autor knjige sa velikom brigom gledali na dalji razvoj događaja procenjujući da „kola lako mogu da krenu niz stranu“, s obzirom da je već tri-četiri godine izostalo raspisivanje državnog konkursa za nove naučno-tehnološke projekte i da su snažna nastojanja iz raznih struktura da se „pobednički“ projektni model finansiranja i vrednovanja naučnog rada pretvori u nepodsticajni tzv. institucionalni sistem finansiranja. Učesnici u raspravi su konstatovali da će se posledice aktuelnog minimalističkog finansiranja i najavljenog odnosa prema nauci jasnije videti sa faznim kašnjenjem koje je evidentirano i pri uspinjanju BU u vrh Šangajske liste. Povodom rečenog može se postaviti više pitanja, ali ćemo se ovde zadržati na dva.

Prvo, je li Srbija nešto dobila probojem BU u vrh Šangajske liste? Jeste, svakako, srpsko visoko školstvo i nauka izašli su iz dugogodišnje anonimnosti i predstavili Srbiju kao dobar ambijent za školovanje stručnjaka i za istraživanja. Ne treba ispustiti iz vida da je „Šangajski rezultat“ doprineo i podizanju poverenja Evropske komisije prema srpskim istraživačima prilikom njihovog konkurisanja za istraživačke EU-projekte, a da može doprineti i povećanju interesovanja studenata iz inostranstva za studiranje i naučna istraživanja na BU i ostalim našim univerzitetima, do čega je svim nacijama koje imaju ozbiljan razvojni koncept veoma stalo. Iako je još uvek važeći tzv. projektni sistem finansiranja naučnih istraživanja najviše osuđivan od predstavnika društveno-humanističkih istraživačkih formacija, jer ih on nagoni na međunarodni nastup, koji im je, kako oni kažu zbog nacionalnih posebnosti ovih oblasti, uskraćen jer relevantni međunarodni časopisi nemaju interesa za „naše posebnosti“, on je, ipak, doprineo naglom skoku broja objavljenih sci-radova iz ovih oblasti u poznatim međunarodnim časopisima, čime je demantovano još uvek rasprostranjeno mišljenje da naši istraživači koji se bave društveno-humanističkim naukama nemaju „tamo šta da traže“, ali i pomogao da se oni uzdignu u sopstvenim i u očima kompletne naučne zajednice. I ne samo to, stalne srpske „kalimero jadikovke“ da naš pogled na istoriju, jezike, ekonomiju, prava itd. ne interesuju svet, jer nas on namerno stalno guši i potiskuje, počele su da se povlače pred navalom međunarodno verifikovanih radova koja je, doslovno, počela da razgoni „upuvanu“ atmosferu koja „od iskona“ pritiska srpsko društvo.

Drugo pitanje jeste da li treba slepo nastaviti sa verifikovanjem naučnih rezultata po uspostavljenom pobedničkom „Šangajskom konceptu“ koji se, metaforično rečeno, može nazvati principom „objavi, ili kao istraživač umri“? Umesto krilatice „maštaj – vizualizuj – matematički opiši i proveri – napravi – ispitaj – plasiraj – zaradi – objavi“, važeći kriterijumi su promovisali sledeću: „maštaj, ili istraži literaturu – matematički opiši – objavi“. I to objavi ne bilo gde, nego u inopublikacijama koje je naučna zajednica uvrstila u svoje „ekselent liste“, prepuštajući, tako, upravljanje domaćom naukom redakcijama tih publikacija.

Možda bi to i imalo smisla da se izdavači publikacija nisu dosetili pa počeli da naplaćuju usluge. Danas, ako nemate novac za razne kotizacije i troškove štampanja preti vam nevesela istraživačka karijera! Posledice opisanog pristupa su mnogobrojne. Pomenućemo neke. Recimo, već se gomilaju objavljeni radovi, dok su obim, kvalitet i konkurentnost srpske privrede i ekonomije u stalnom padu. Posebno zabrinjava pojava praznina u psihičkoj strukturi naših istraživača koji svesno, ili podsvesno, uočavaju nesklad između svoje naučno verifikovane pozicije i rezultata koji nemaju stvarnu materijalizaciju i promociju. Te praznine se uvećavaju tako da i na najmanji kritički dodir, metaforički rečeno, „počinju da zveče“. Pri tom se, još, važećim sistemom vrednovanja istraživači stimulišu da radove objavljuju kao pojedinci, a to znači i da istražuju sami. Zamislimo, u vreme kada nijedan ozbiljniji istraživački zahvat nije ostvariv izvan kvalitetnog i kompleksnog tima, srpska akademska zajednica podstiče samotnjaštvo!? A ako ne to, onda nešto još opasnije – prisvajanje timskih rezultata i to obično onih koje su ostvarili istraživači-poletarci. Da je koncept „samotnjaštva“ pri objavljivanju radova neodrživ potvrđuje i organizovanje raznih domaćih i međunarodnih „timova“, neki kažu „botovskih naučnih divizija“, za podizanje citatnog rejtinga zainteresovanih, što je već u mnogome deformisalo ovaj, nekad možda validan, kriterijum.

Dakle, iz rečenih i drugih razloga, potrebno je kriterijume za validizaciju istraživačkih rezultata preispitati i napraviti korekcije koje će doprineti da budu značajnije okrenuti njihovoj primenjivosti u privrednoj i društvenoj praksi. U suprotnom, sa malim novčanim sredstvima koja Srbija izdvaja za univerzitet, nauku i naučno-tehnološki razvoj, lako se može dogoditi da univerzitetsko obrazovanje, nauka i tehnologija, koje u svakom uspešnom društvu predstavljaju krucijalne razvojne oblasti, postanu nešto poput „mehura od sapunice“.

Autor je profesor na Univerzitetu u Kragujevcu