Foto: Stefana Savić (Arhiva)Kada se na internetu, a onda i na televizijama, pojavio snimak vršnjačkog nasilja (novembar 2017), ministar prosvete je uz smešak prokomentarisao događaj rečima da dečak koji je fizički zlostavljan izgleda tako kao da mu na čelu piše „muči me“, aludirajući očito na to da on kao slabić ne ume da se zauzme za sebe i uzvrati svom napadaču.
Taj ministarski ispad zahtevao je osudu kritičke javnosti.
Međutim, sada, ispad u kojem isti ministar potpisnike Univerzitetske podrške 1 od 5 miliona, a čiji je broj u međuvremenu premašio 1.200, naziva „nebitnim imenima“ ne bi trebalo da pobudi drugačiju reakciju sem ignorisanja. Kao, 122. po redosledu, potpisnik peticije Univerzitetska podrška #1 od 5 miliona, ne mogu uopšte da budem unižen ministarskom izjavom, jer bi trebalo da u profesionalno-vrednosnom i građansko-etičkom smislu on bude neko da bih onakvom prozivkom bio unižen ili postiđen.
U društvu razorenih institucija, medijskog prostakluka i političkog nasilja, u kojem su postradali lična čestitost, profesionalna odgovornost i građanska solidarnost, a kritička javnost uništena, regrutuju nas za armiju zaplašenih poslušnika u sistemu jedne političke strahovlade i jeftinog radnog roblja za strane „investitore“ darežljivo dotirane iz naše budžetsko-poreske kase. U okolnostima apsolutističke vlasti jednog čoveka koji svakodnevno i celodnevno krši Ustav i zakone Republike Srbije, čini sve ono što nije u delokrugu njegovih ovlašćenja, nakon što je razvlastio sve institucije, i medijski je sveprisutan i verbalnim nastupima neprestano zlostavlja građane i vređa inteligenciju mislećih ljudi, pitanje je lične, građanske i profesionalne čestitosti da se reaguje javno. Zato sam potpisao Univerzitetsku podršku 1 od 5 miliona.
Kao profesor koji po nastavnom programu uči studente šta jeste kritički duh francuskog prosvetiteljstva i kako su političke slobode osvojene kroz Francusku revoluciju, imam etičku obavezu da postupam u skladu s obrazovnom podukom. Mogu da dam primer, ali ne mogu, i ne treba da podstičem na građansku pobunu. Devedesetih godina studenti su oni koji su bili duša pobune i protesta. Bio sam ponosam što je moj Filološki fakultet u Beogradu bio centar političkih istupa i umetničkih nastupa u protestima od pre četvrt veka. Tada su stvari pokretali studenti, a profesori su se pridruživali. I tada su studenti štrajkovali zbog ratnih dešavanja i zbog izborne krađe. Poslednjih godina, nažalost, studenti su štrajkovali samo oko toga da im se poveća broj ispitnih rokova i da im se smanje ili ukinu školarine, tj. produži rok za završetak studija.
Sada imamo građanski otpor univerzitetskih profesora, a šta je sa studentima? Čudno je delovala vest proteklih dana da će studenti beogradskog Fakulteta političkih nauka da se pridruže protestima. Kao studentu iz 90-ih godina, kada se prirodno podrazumevalo da naša mladost po sebi nosi bunt prema onom što je društvena nepravda i političko nasilje, sada, kada sam profesor, normalno mi je da je kritički pristup trajno deo moje ličnosti i da sam uvek spreman na konstruktivni bunt, ali mi je neprirodno to što mladi ljudi danas nemaju kritički aktivizam i organizovani bunt na fakultetima. Zato, tužno i oporo zvuči vest ili nagoveštaj da će se, eto, i studenti pridružiti građanskom protestu, i svojim profesorima. Stoga, nebitna mi je i sporedna stvar televizijski ispad resornog ministra. Ono što me misaono zaokuplja jeste gde su studenti u svemu ovome što nam se u društvu događa.
Autor je docent na Filozofskom fakultetu u Nišu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
