Upotreba Amfilohija

Ono što je sad drugačije u odnosu na prethodni period Briselskih pregovora, jeste oročavanje pregovora na 18 meseci i povećan pritisak Zapada na Srbiju da se pregovori sa Prištinom okončaju. Za srpsku stranu u ovim pregovorima ključno je nepriznavanje Kosova kao države. Albansku stranu mnogo ne tangira srpsko zvanično priznanje ili ne priznanje Kosova. Ona iz ovih pregovora želi da izvuče čitav niz ustupaka srpske strane, a pre svega da ih Srbija ne blokira u UN i u drugim međunarodnim institucijama. Priština takođe ne odustaje od formiranja svoje vojske, a što se tiče formiranja ZSO koji je dogovoren u Briselu, koristi se taktikom odugovlačenja u nedogled. Otuda je za Beograd i aktuelne vlasti, dokument o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, iako ništa novo, kako tvrdi Dačić, ipak prevelik zalogaj.

Za srpsku crkvu je posebno neprihvatljivo da Kosovo uđe u međunarodne institucije, pre svega u UNESKO, jer bi tako osim prihvatanja secesije Kosova kao realnosti crkvena imovina na Kosovu, koja je deo srpske i pravoslavne kulturne baštine, lako mogla da se prevede u nekakvu kosovku kulturnu baštinu i time nepovratno izgubi.

Stoga ne treba da čudi DSS apel koji je mitropolit Amfilohije potpisao sa delom njemu bliskih episkopa. Ipak, ono što je problematično kod ovog DSS apela, nije u samoj formulaciji punoj fraza o srpskom Jerusalimu, koje većina građana Srbije ipak podržava, koliko je problem zaoštravanje odnosa između srbijanske crkvene struje i prečanske struje koju predvode episkopi van Srbije, a čiji je portparol po svemu sudeći upravo mitropolit Amfilohije. Na kraju, konačno mišljenje srpskih vlasti po pitanju pravno obavezujućeg dokumenta još nismo čuli. Unutrašnji dijalog koji je inicirao predsednik Vučić, u većini iznetih mišljenja stoji upravo na pozicijama DSS apela. Pod uslovom da unutrašnji dijalog nije prosto farsa i da većinski stavovi intelektualaca i zainteresovanih grupa izneti tokom dijaloga obavezuju srpske vlasti u pravcu daljeg odlučivanja o Kosovu, ostaje nejasna motivacija pokretača DSS apela.

No kao što sam već pisao za DANAS u avgustu 2017. u tekstu „Crkvene crvene linije“ (http://www.danas.rs/dijalog.46.html?news_id=353717&title=Crkvene+crvene+linije) da će deo episkopa koji su van Srbije i nemaju bliske odnose sa vlastima u Srbiji, pregovore oko Kosova iskoristiti za rešavanje svojih pozicija u crkvi. To se upravo dešava. Amfilohijevo zaoštravanje oko Kosova je pre svega u službi pridobijanja neodlučnih episkopa u borbi protiv „sinodske centrale“. Mitropolit Amfilohije prosto nije prežalio što nije izabran za patrijarha srpskog. Amfilohije i umirovljeni episkop Atanasije su pokušali kod patrijarha Irineja da izdejstvuju vanredni jesenji sabor. Pošto je patrijarh to odbio, Amfilohije je krenuo u medijsku ofanzivu, a Kovićev DSS apel mu je odlično poslužio u tu svrhu.

Treba imati u vidu da Amfilohije ne bi sam krenuo u ovu crkvenu ofanzivu da nije makar dobio obećanje podrške pojedinih episkopa, jer njegove pozicije u mitropoliji Crnogorsko-primorskoj nisu zavidne, a popularnost u širim crkvenim krugovima je odavno izgubio. Amfilohijevi nekada skladni odnosi sa Milom Đukanovićem, koji je upravo podrškom Amfilohija i glasova crkve došao na vlast, nisu više ni približno tako dobri. Sam Đukanović bi najviše voleo da vidi Amfilohija negde izvan Crne Gore, pa makar to značilo i da postane patrijarh srpski i da stoluje u Peći. Paradoksalno je da bi odlazak Amfilohija sa trona Svetog Petra Cetinjskog samo oslabilo pozicije SPC u Crnoj Gori, a njegovo ustoličenje za patrijarha srpskog bi dodatno iskomplikovalo i podelilo ionako podeljenu crkvu. Ovakav razvoj događaja odgovarao bi samo uskom krugu uticajnih episkopa van Srbije, dok bi srbijanska struja, koja je trenutno okupljena oko patrijarha Irineja, bila značajno oslabljena.

Dizanje prašine DSS apelom, ukoliko se ne ponudi nekakva alternativa, i pored svih „dobrih namera“, samo se čini šteta naporima i crkve i države da se kosovski problem reši koliko je to moguće povoljnije po srpsku stranu. Naime, apel DSS i Amfilohijeva podrška neće dovesti do dijaloga ili kompromisa u SPC već samo do produbljivanja postojećih podela i slabljenja pozicija koje ima crkva u Srbiji i Crnoj Gori. A to možda odgovara i vrhu vlasti u Srbiji i Crnoj Gori, a naročito strancima koji u SPC vide nekakvu veliku prepreku u prihvatanju „realnosti na Kosovu“.

Autor je verski analitičar