Upotreba ženskog roda

To je deo napora ženskog pokreta celog sveta da se ženska egzistencija učini vidljivom i priznatom u javnom diskursu.

Upotreba ženskog gramatičkog roda nije novina u srpskom jeziku tj. uopšte se ne radi o „novogovoru“ kako to navode protivnici, niti o stranim uticajima kojima se narušava njegova autentičnost. U prilog tome govore brojni primeri, pa je tako Milena Pavlović Barili 1926. dobila svedočanstvo Kraljevske umetničke akademije gde je u ženskom rodu napisano da je ona iz nekih predmeta „vrlo dobra“ a iz drugih „odlična“. Zbog takvih „rodno senztivnih ocena“ inače danas se još uvek ponegde preti otkazima. A još raniji primer potiče čak iz šezdesetih godina devetnaestog veka kada je jedna žena, Jelka Marković izvršila neuspeo atentat na kralja Milana. Sva zvanična dokumenta i novinski izveštaji iz tog vremena nju nazivaju atentatorkom, anarhistikinjom, teroristkinjom i (navodnom) patriotkinjom.

Ni danas nikakav problem nije upotreba nekih termina u ženskom rodu, pa tako imamo prodavačice, negovateljice, kuvarice, kelnerice, čistačice, sekretarice, nastavnice, učenice. Problem se međutim javlja kod društveno višestatusnih zanimanja. Ali se mnogi, uz pomoć navodno jezičkih argumenata trude da ospore postojanje ambasadorki, predsednica, advokatkinja, inženjerki, profesorki, kancelarki. Jasno je da se tu ne radi samo o jeziku i odbrani njegove autentičnosti koja uostalom kao što smo iz istorijskih primera videli, i nije u opasnosti jer srpski jezik i te kako poznaje upotrebu ženskog roda i to u vremenima kada žene nisu bile profesionalno prisutne u javnom životu.

Nedavno sam pročitala knjigu Lujze Hej „Meditacija za izlečenje vašeg života“ u kojoj autorka svoje isceljenje od raka pripisuje određenim meditativnim tehnikama, dakle ona u toj knjizi iznosi svoje veoma lično iskustvo. Međutim, u prevodu ona se iz naratorke pretvorila u naratora, tj. lice koji govori u muškom rodu. Na primer: „Radio sam dosta na sebi, došao sam do razumevanja osnovnih principa života, ja sam učenik života, ja sam autor svog života, i sl.“ Možda je izdavač procenio da knjiga u kojoj žena govori u ženskom rodu neće imati dobar plasman na tržištu a možda niko nije primetio da je autorka žena. Ili su primetili, ali su smatrali nevažnim da li se njeno iskustvo izražava u muškom ili ženskom rodu, pa su se opredelili umesto za logičan izbor ženskog roda, za „podrazumevani“ društveno prihvaćeniji muški. Ovo je primer kako se ženski rod izbegava ne samo kada se radi o situaciji u kojoj nema „novogovornih“ elemenata. Međutim, bilo da se radi o profesijama izraženim u ženskom rodu ili pak, kao u ovom slučaju direktnom negiranju autorkinog identiteta, rezultat je isti – a to je nevidljivost žena. Zbog te nevidljivosti žena upotreba ženskog roda nije lingvističko pitanje već se tu radi o pitanju društvene moći, ko je ima, kako se koristi, kako se ona distribuira i na kojim tačkama javnog diskursa dolazi do diskriminacije usled neravnoteže te društvene moći.

Nevidljivost je inače tipičan instrument diskriminacije: prvo nekog učiniš nevidljivim, pa kad obezličeni postaje subjekt bez glasa i lica, sledeći korak je jednostavan jer je lako takvu osobu ili čitavu grupu lišiti statusa, prava, ravnopravnosti. Kada se sve to predstavi u formi prirodnog, normalnog, oduvek prisutnog poretka stvari, cela situacija postaje opravdana i prihvatljiva u svom krajnjem ishodu.

Rodno senzitivni jezik je dakle pitanje iz domena ljudskih prava, jer se korektnom upotrebom gramatičkog ženskog roda prepoznaje i identifikuje žena kao akterka, subjekt, naratorka, to je jezik koji je otkriva umesto da je skriva i to je ono što nekima još uvek smeta. Ženska nevidljivost je dugo opšte mesto ženske egzistencije, dovoljno dugo da se i danas od strane mnogih smatra „normalnim, prirodnim“. Rodno senzitivni jezik dovodi u pitanje tu „normalnost i prirodnost“ pa se zato u diskriminativnom kontekstu diskfalifikuje kao izuzetak, neko odstupanje od jezičkih pravila.

Inače, za jezik se obično smatra da je uređen u određenim nekim, već od ranije zadatim modelima, da postoji nezavisno od nas, kao da je već određen i uređen odavno pre nas. Ali nije tako. Jezik nema značenje samo po sebi nego mu ga daju ljudi na osnovu sistema značenja. Diskurs kao sistem značenja koji konstruiše društvenu realnost, utiče na konstrukciju/stvaranje realnosti tako što isključuje ili omogućava određena značenja, favorizuje neko značenje kao zdravorazumsko, prirodno ili „normalno“ i definiše drugačija značenja kao irelevantna, neodgovarajuća ili ih diskvalifikuje na neki drugi način. Studije diskursa ilustruju da su jezičke i društvene prakse neophodno povezane i pokazuju kakav je uticaj te povezanosti kroz identifikovanje načina na koji razmišljamo i delujemo u svetu. Studije diskursa dokazuju kako se formiraju određeni režimi istine pomoću kojih neke politike postaju legitimne, dok su suprotne politike prikazane kao neodgovarajuće. Jezik je dakle taj koji stiče svoje značenje kroz strukturu znanja koja mu prethodi i situacija nije obrnuta – da jezik svojom zadatošću determiniše dominantni diskurs. Najtačnije je reći da su oba segmenta realnosti zapravo u stalnoj interaktivnoj promeni i procesu međusobnog uslovljavanja.

Jezička nevidljivost žena dakle nije prirodna, niti predstavlja jezičku neminovnost ili korektnost već je samo nasleđeno breme prema kome se treba kritički odrediti u trendu promenjenih društvenih uloga žena i muškaraca i njihovog međusobnog odnosa razvijanih mimo rodnih stereotipa.

Autorka je zamenica zaštitnika građana