Urbicid Novog Sada

Pa i pored toga, prelazio sam Varadinski most peške, kako bih napravio nekoliko fotografija Dunava i Novosadskog keja u rano jutro, za moje prijatelje i kolege, stjuarde i stjuardese iz sveta, s kojima sam se koji sat ranije pozdravio u Dohi, do narednog susreta.

Ima malo i do toga što mi je strašno nedostajao svež zimski vazduh.

Prelazak sa bliskoistočnog pustinjskog peska na vojvođansku košavu u ravnici nikad ne može biti lagan za telo i kožu, ali definitivno je prijao mom umu.

Hladno, bistro, oštro čišćenje razigranih misli i svesti pomalo pomućene emocijama koje sa sobom nosi prvi susret sa porodicom, prijateljima i Novim Sadom posle gotovo jednogodišnjeg odsustva, koje se desilo usled komplikacija koje je izazvala pandemija.

Novosadska pandemijska disciplina u prvim danima delovala je besprekorno, rekao sam drugarici, pre nego što sam shvatio da je verovatniji razlog odsustva ljudi na ulicama, ali i njihov znatno manji broj na mestima po gradu – košava.

A i ako je do discipline, moja ne može da dobaci do tog nivoa – ne sada – jer sam se uželeo svega – ulica, građana, kafića, pekara, bunta.

U jednoj od brojnih šetnji od i do mesta u kom treniram, stigao mi je u ruke primerak glasnika „Novi Sad na vodi? Vidi, gari, ne može!“

Može?

Ili ipak ne može?

Novosađani su ljudi koje i pored svih koje sam radeći kao stjuard širom sveta upoznao, i dalje, verovatno, najbolje poznajem.

Da li se uvek razumemo?

Ne baš.

Mamina strana u mojoj porodici ipak je sa krajnjeg jugoistoka naše zemlje i ta linija prevagnula je, sklonost malo glasnijem, ofanzivnijem, beskompromisnijem postupanju u životu u svim njegovim situacijama.

Ćutanje i trpljenje ni u jednoj situaciji nisu opcija – čekanje i strpljenje verovatno još manje.

Svaka čast svima koji su ustali protiv planova o izgradnji „Novog Sada na vodi“, ako u to iskreno veruju – ali mi je bilo čudno da već nema formiranog političkog pokreta koji bi okupio sve Novosađane i gradio svoju platformu za naredne izbore upravo na potrebi da se ovakav projekat, koji će simbolično zakloniti pogled s obe strane reke, zaustavi.

Međutim, verovatnije je da je takvu platformu teže sastaviti iz drugačijeg razloga – ne bi imala smisla na duge staze, ukoliko ne bi podrazumevala jedno oštro negodovanje zbog nametnutog sistema vrednosti koji počiva na agresivnom nametanju nečega što Novom Sadu i Vojvodini nije svojstveno, a to su buka, galama i megalomanstvo, i ukoliko ne bi podrazumevala jednu širu validaciju stavova i zaključaka o postupanju prema Novom Sadu i Vojvodini, koje bi onemogućile uljeze poput „Galensa“ i političara koji vladaju Novim Sadom danas, da nastave da eksploatišu građanska dobra zarad svojih finansijskih i političkih profita.

Međutim, to što je posao težak, ne znači da je i nepotreban.

Razlog potrebe za širom platformom je očigledan. Novi Sad na vodi nije incident, već istorijski kontinuitet.

Saznajem da bi razloga za pobunu protiv ovog projekta verovatno bilo manje, da su sprovedene odgovarajuće procedure.

Međutim, propušta se to da je Novi Sad na vodi mnogo više od urbicida ili ekocida – on je simbolički agresivni ritual političkog i ekonomskog odnosa Srbije prema Vojvodini, Beograda prema Novom Sadu, koji nastoji biti održan naočigled svih građana Vojvodine.

Višemesečnim radovima kojima će bujni život Šodroša i Kameničke ade zameniti betonom za sebi lojalnu elitu na obali reke koja je žila kucavica našeg glavnog grada, eksploatatori će slaviti jednovekovno iscrpljivanje Novog Sada koje je počelo još poreskom pljačkom, agrarnom reformom i kolonizacijom tokom prvih nekoliko decenija nakon priključenja Vojvodine Srbiji 1918. godine.

Jednako simbolički, poplave koje su pogađale Vojvodinu tokom 1920-ih godina zbog zanemarenog hidrosistema, mogle bi biti ponovljene, na šta upozoravaju i hidrolozi.

Jedan vek kasnije, istorija nam pruža šansu da ne ponovimo grešku, ali o tome će odlučiti moji sugrađani i – Vojvodina.

Autor je publicista iz Novog Sada