Urgiranje za ocene, lažna pravdanja izostanaka, zaštita zlostavljača: Ko je na kraju kriv za ponašanje učenika – roditelji ili nastavnici?

Daj, baba, glavu

Danima mi usred ove prosvetarske nebajke odzvanja u glavi rečenica iz bajke „Zlatna jabuka i devet paunica” i scena u kojoj je sve kolac do koca i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila i ovaj je kolac sve jednako vikao: „Daj, baba, glavu”.

Upirući prst tamo negde u nekog apstraktnog, tražeći krivca „iza sedam brda i sedam gora”, i prosvetni radnici, i „probuđeni” „glas naroda” neodoljivo me podsećaju na staricu iz bajke koja je surovo kaznila mladiće koji joj nisu uspeli kobilu sačuvati.

Dakle, u društvu vlada zaglušujuća atmosfera linča i leleka u sveopštoj potrazi za „glavom”, a sa namerom da se osudi čin nasilja. Pedagoški, nema šta.

Lament prosvetnog radnika konačno treba da se čuje, zgodna je prilika da pokažemo kako smo nemoćni, jadni, žrtve, obespravljeni, i kako istovremeno vapimo i za „glavom” i za nekim ko će nam vratiti dostojanstvo.

Ako otvoreno govorimo iz pozicije „stvari” kojoj neko treba da vrati dostojanstvo, mi šaljemo užasnu poruku učenicima. Želimo da se upustimo u borbu kao „predmeti”, kako bismo kasnije postali dostojanstvena ljudska bića.

Insistiramo na slobodi, ali odgovorne tražimo izvan nas samih. Roditelji i javno mnenje su sablažnjeni i začuđeni nasiljem koje se „desilo” (pošto se kod nas sve nešto „dešava” – rat, sankcije, bombardovanje), pa tako nesnađeni i oni traže „glavu” i postavljaju pitanje odgovornosti.

Možemo primetiti – zadivljujuća sabornost nastavnika, roditelja i zajednice. Ideal je skoro pa ostvaren, samo fali jedna sitnica kako bismo do konačne utopije dobacili, a ta „sitnica” su učenici.

Verovatno su i oni pomalo zbunjeni, možda i uplašeni dok traje sveopšta hajka. No, ostavimo utopiju postrani, i vratimo se realnosti, odnosno nasilju koje nije zabeleženo nijednom kamerom, a kojem su svedočili mnogi učenici, i učili po modelu.

Dragi roditelji i javno mnenje, vršili ste nasilje svaki put kada ste:

‒ urgirali da se nekom učeniku popravi ocena;

‒ lažno pravdali izostanke;

‒ lagali, štiteći „interes” učenika;

‒ radili zadatke i pisali teme koje su učenici podmetali kao svoje;

‒ omalovažavali nastavnike pred decom;

‒ izbegavali odlazak na roditeljske sastanke;

‒ insistirali i tražili vezu da baš taj učitelj, a ne neki drugi uči vašu decu, jer taj drugi „nema pojma”;

‒ govorili da su nastavnici neradnici;

‒ ohrabrivali nasilno ponašanje dece;

‒ nasilno se ponašali prema deci;

‒ mogli da učinite neko dobro delo, a niste…

Drage koleginice i kolege, vršili ste nasilje svaki put kada ste:

‒ nakon urgiranja popravljali ocene;

‒ preglasavali ocene kolega;

‒ poklanjali ocene kako biste prikrili nerad;

‒ prihvatali lažna opravdanja;

‒ lagali, štiteći „interes” učenika;

‒ ocenjivali tuđe radove kao učeničke;

‒ omalovažavali kolege pred decom;

‒ štitili kolegu zlostavljača iz „kolegijalnih” razloga;

‒ prećutali to što kolega sa kvalitetima ostaje bez posla, a normu dobija onaj koji ima vezu;

‒ ignorisali da direktor zlostavlja nekog od zaposlenih;

‒ pristajali na raznorazne dilove sa roditeljima;

‒ otaljavali časove;

‒ svaku konstruktivnu ideju sasekli u korenu, jer je to otkrivalo vašu jalovost i prazninu;

‒ manipulisali učenicima i roditeljima;

‒ podsmevali se kolegama koji posvećeno rade i okarakterisali ih kao budale i dokone;

‒ mogli da učinite neko dobro delo, a niste…

Da li mislite da učenici sve ovo nisu videli? I čiju „glavu” sad tražimo?

P. S. Nedavno sam pročitao sjajnu knjigu Džulijana Barnsa, koja govori o jednoj neobičnoj profesorki, „Elizabet Finč”, pa mi na pamet dođe i rečenica iz te knjige: „Postoji velika razlika između borbe da se ne umre i borbe da se živi”.

Izvor: XXZMAGAZIN