Urlik riba u otrovanoj vodi

Otrovane ribe su se zabelasale na površini i na obalama, a jedno veliko jato krupnijih i izdržljivijih, bežeći od pošasti i tražeći spas nizvodno, formiralo se pred ušćem Borske reke. Čiji je otrov stvorio barijeru već izbezumljenom jatu. Odozgo, od Zaječara, približava im se jedan otrov od koga beže, dole kod Vražogrnca, čeka ih drugi, borski, zbog koga ne mogu nizvodno. Jato je pomahnitalo, počelo da pravi sve brže i manje krugove, voda se zapenila, zavrtložila od hiljada pred smrt doteranih riba. Ribe su neme, ali to je bio njihov kolektivni urlik u magnovenju peraja i vode.

Toga dana, kada sam se i na javi setio ove more koju često sanjam, pročitao sam sve što sam mogao o događanjima u Užicu. Užičani su me podsetili na ove ribe. Uz sva pitanja koja su podstakle alge u vodovodu, zapitao sam se i gde se izliva užička kanalizacija, gde će oteći voda posle ispiranja cevi? Kako kod nas „uzvodni ljudi“ gledaju na nizvodne brige? Da li je i riba u Vrutcima otrov(a)na, što bi imalo pogubnije uticaje na eko-ravnotežu? Čovek može vodu i da prokuva, da jedne otrove otkloni drugim, manje opasnim, ili opasnijim, riba je osuđena na vodu koju ima… Koprcati se, kružiti i glavinjati između dva otrova poput onih riba iz sećanja, međutim, nije samo slika koja dobro ilustruje našu sveukupnu ekološku nebrigu i improvizaciju. I u mnogo čemu drugom svi mi, ne samo Užičani, nalik smo onom sluđenom jatu čiji je život sveden na izbor između dva ili više potuljenih otrova.

Za razliku od riba koje su neme i urlikale su perajima, nema kod nas ljudskog vapaja. Ljudi mogu da urliknu, ali začudo ćute. Prepuštaju se tumaranju među otrovima, među lažnim i pravim vestima i najavama novih pravih i lažnih „otrova“… Ne umevši ili ne hoteći, pritom, da odvoje bitno od nebitnog, sudbinsko od dnevnog i površnog. Ostanemo li kod ekoloških paralela, jasno je da zemlju i društvo više (smrtno) ugrožava sopstveni nemar i podaništvo bahatokratiji nego boleštine, ratovi, egzodusi, separatizam i iredenta. Pa, veće su ovde površine pod šikarom i kiselim drvetom od Kosova i Preševske doline zajedno! Više se crkava urušilo i grobalja zagloginjalo od bezljudice nego od dušmanskih bombi!

Toga dana, kad sam o Užicu čitao i o ovom što pišem mislio, sve je bilo kao i drugih, običnih dana. Nered oko nas je i dalje bio takav i toliki da nam se činilo da je sve u redu: vozio sam se preko rupa u asfaltu koje smo i dalje zvali ulicom, hodao musavim i bangavim stazama koje i dalje zovemo trotoarima, kraj podzemnih kontejnera dolazili su „pomoćnici čistača“ koji prvo rukama i lopatama u starinski kamion sa mrežom ubace ono što nije ušlo u usta podzemnog, da bi tek posle došao onaj pravi, moderni sa dizalicom (ne liči li to na na organizaciju vrha Vlade u kojoj glavni „čistač“ nije glavni, već je doglavni glavni?).

Po nadzemnim kantama su čeprkali i ljudi u iznošenoj (sopstvenoj) odeći kakvu je pre tridesetak godina nosila srednja klasa, u trolejbusu su jedan pored drugog stajali vitak i žilav veštački isprljan čovek sa rekvizitom-štakom pomoću koje se maskira u invalida kad dođe na radno mesto prosjaka i zvanični ratni vojni invalid, sada član vladajuće stranke, u novom lister odelu od koga sam pre više od godine saznao kako se preduzetnik može obogatiti veštim korišćenjem rupa u socijalnom zakonodavstvu prilikom zapošljavanja vojnih invalida, vitalni sedamdesetogodišnjaci, korisnici verovatno poslednjih penzija u Srbiji glasno su raspravljali kako će onaj sa naslovne strane jednog „….. majku“ onom sa naslovne strane drugog tabloida. Red iza njih sedeo je vojničić pomenute bahatokratije, ali tako što je raskrečenim nogama i dupetom zauzeo i pola drugog sedišta, a i inače teško bi se do njega selo s obzirom na to da se od najavljenog gripa (i vampira, valjda) brani jedenjem belog luka. Policijski automobili su prolazili kroz crveno, državni skretali iz Resavske u Ulicu Srpskih vladara, iako je to zabranjeno, a mladi komunalni policajci bezbrižno i dokono su šetali gradom grickajući „zanimacije za zube“… Dakle, toga dana, sve je bilo toliko nenormalno da je zapravo bilo uobičajeno…

Osim što su agencije javile da je ogromna sunčana oluja okrznula zemljinu atmosferu krećući se brzinom od tri miliona kilometara na sat, sa posledicama na radio-talase, satelite i avione… Namerno nisam hteo da zapamtim cifru – možda je i tri milijarde kilometara na sat – jer smo iz jednog ministarstva zvanično saznali da je ta glupa reč bilion baš zbunjujuća. Toga dana za tu vest nije bilo mesta ni na naslovnim stranama, ni u udarnim terminima medija, pa ni na unutrašnjim stranama i manje udarnim terminima. Sve je bilo zauzeto slikama i floskulama političkih zagađivača životne i društvene sredine namenjenih sluđivanju ljudskih jata.