U svakoj epidemiji stručnjaci ulažu poseban napor da otkriju tzv. nultog pacijenta ili indeksni slučaj, tj. osobu od koje je sve počelo. Do te informacije se obično dođe naknadno, kada se shvati da je epidemija u toku, pa klupče počne da se odmotava. Recimo, kao nulti slučaj sadašnje pandemije novog gripa označena je šestomesečna beba, obolela februara ove godine, skoro mesec dana pre nego što je uočeno neuobičajeno grupisanje obolelih.
Svi tragovi vodili su do nje, a nijedan dalje, do prvog humanog izvora zaraze, zaraženog kontaktom sa svinjom, u kojoj je, kao prirodnoj biološkoj laboratoriji, nastao novi virus, potom direktno ili indirektno, preko posrednika, prenet na bebu.
I za pandemiju side, prepoznatu juna 1981, pomno je tražen indeksni slučaj. Kako obično biva s takvim retrospekcijama, nije presudno šta se stvarno desilo, već u šta se veruje, pa je ignorisan niz prethodno obolelih i „slavu“ nultog pacijenta poneo je atletski građen i vrlo naočit stjuard „Er Kanade“ Gaetan Diga, koji je u svom kratkom, ali intenzivnom homoseksualnom životu polno opštio sa oko 2.500 partnera. Njegovo ponašanje imalo je veliku ulogu u razumevanju mehanizama prenošenja HIV infekcije i planiranju efikasne protivepidemijske akcije.
U sasecanju mreže zaražavanja epidemiolozi zavise od protivepidemijskog arsenala koji im je na raspolaganju. Ako se osete dovoljno snažnim, proglašavaju politiku „nulte tolerancije“ i pristupaju iskorenjivanju, odnosno eliminaciji bolesti, te je tako Srbija ostala bez malarije, difterije, dečje paralize i niza drugih bolesti.
U globalnim razmerama, to se do sada desilo samo sa velikim boginjama, pa je u udžbenike ušlo ime Alija Malina, mladog somalskog kuvara obolelog 26. oktobra 1977. godine, kao poslednje karike u milenijumskom, do tada nikad prekinutom, lancu zaražavanja. Sličan ishod se očekivao i za dečju paralizu, ali su u završnoj fazi iskorenjivanja, samo nekoliko meseci pre očekivanog potpunog uspeha, verske vođe u Nigeriji ustale protiv vakcinacije i bolest se ubrzo raširila po još 18 zemalja na dva kontinenta.
Epidemije zaraznih bolesti imaju puno sličnosti sa epidemijama nasilja. I jedne i druge se nesmetano šire sve dok se ne preduzmu mere – otkrivanje „pacijenata“, njihova izolacija (bilo u bolnici, zatvoru ili drugde) i oslobađanje od agensa (zaraznih klica, tojaga, britvi i sl.), a jedina je razlika što, u slučaju nasilja, odgovornost nije na lekarima, već na političarima.
Nasilja na našim stadionima i oko njih je uvek bilo, ali se početak tekuće epidemije najčešće vezuje za mlađanog i plahovitog Uroša M., „nultog pacijenta“ istražnog zatvora. Mnoge glave bi ostale cele da se ranije intervenisalo, ali su svi izgledi da su se vlasti konačno odlučile za politiku „nulte tolerancije“. Jedino taj pristup obećava uspeh, naravno pod uslovom da ga, poput pomenutih nigerijskih verskih vođa u slučaju poliomijelitisa, ne parališu uticajni pojedinci (tajkuni, političari, kriminalci).
No, svečana obećanja su data, pa se vredi opet vratiti analogiji sa zarazama. Samo godinu dana nakon iskorenjivanja velikih boginja, pomno čuvani virus „pobegao“ je iz laboratorije u Birmingemu i dospeo na sprat više, gde je radila jedna fotografkinja. Kada se zarazila i umrla, profesor odgovoran za čuvanje virusa digao je ruku na sebe, a Svetska zdravstvena organizacija je odredila da se virus variole čuva samo u dve laboratorije u svetu. Sličnih incidenata kasnije nije bilo.
Ne očekuje se da, poput nesrećnog profesora, naši političari počine samoubistvo, ali se postavlja pitanje da li će, ako omanu i u ovoj, kao u bezbroj ranijih akcija, naći način da ispolje svoje duboko zatomljeno osećanje odgovornosti za neuspeh. Imajući u vidu njihovu zaboravnost, valja ih na to stalno podsećati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
