Uskraćeno biračko pravo

Saša Janković Prošli su još jedni izbori u Srbiji. Velika većina građana je 11. maja koristila svoje aktivno biračko pravo, jedno od osnovnih ljudskih prava iz takozvane prve generacije prava (građanska i politička), određujući ko će u narednom periodu vršiti vlast u njihovo ime. Oni čija imena su se našla na izbornim listama uživali su pasivno biračko pravo koje im, ako im se ambicije voljom građana ostvare, donosi mnogo više obaveza i odgovornosti nego prava. Tako bi bar trebalo da bude.
Da li su, međutim, svi koji imaju pravo glasa, taj osnovni alat demokratije još od njenog začetka, mogli i da ga iskoriste? Da li je vlast koja organizuje izbore, sa dužnom pažnjom i bez diskriminacije, učinila sve što je morala i mogla da svakom omogući da pravo ostvari, i da li su se svi, a pogotovo oni koji vrše javna ovlašćenja, uzdržali od ometanja ostvarivanja tog prava?
Prema istraživanjima Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESID), u Srbiji postoje brojni „prisilni apstinenti“ od izbora. Ima ih van zemlje, ali i u njoj: građani na privremenom radu i mladi koji studiraju u inostranstvu, zaposleni u diplomatskim i drugim predstavništvima, građani smešteni u bolnice i druge ustanove za lečenje ili rehabilitaciju, teški i nepokretni bolesnici na kućnom lečenju, naši stariji sugrađani u odgovarajućim domovima, mnogi pritvorenici i osuđenici. Pre nekoliko godina CESID je procenjivao da takvih ima oko pola miliona.
Nedostupnost biračkih mesta licima sa invaliditetom poseban je problem. Biračka mesta po pravilu ne ispunjavaju osnovne uslove dostupnosti – počevši od nepremostivih stepenica, pa nadalje.
Najoriginalniji u opstrukciji izbornog prava na izborima 11. maja ipak je bio Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Studenti ETF-a koji imaju tu „nesreću“ da žive daleko od Beograda, dobili su od uprave svog fakulteta, umesto mogućnosti da ostvare elementarno političko pravo, ničim traženu slobodu izbora: ili politika ili škola. Kao da to dvoje ne ide zajedno. To što su na nepriličnost takvog izbora upozoravala studentska udruženja, što je Rektorat Beogradskog univerziteta nakon poziva zaštitnika građana uputio molbu da se ispiti i nastava za taj dan odlože (što su svi drugi fakulteti i učinili), što je na upravu ETF-a posebno apelovao i Zaštitnik građana, nije bilo dovoljno. To da je nedelja, sve i da nisu izbori, niko nije smeo ni da im pomene. Samo vi glasajte (i apelujte) – mi i dalje držimo čas – ostao je odlučan ETF. A i zašto bi njegov dekan uvažio apel tamo nekog ombudsmana, ili mu se javio na telefon – pa taj ni prave kancelarije za svoju službu nema. Neki profesori, dekani, rektori, ministri, poslanici, predsednici to znaju, ali se ipak ombudsmanu javljaju i poštuju instituciju koja, tamo gde je koren uhvatila, odražava pobedu suštine nad formom, pravde nad suvim pravom. Sazrevanje srpske demokratije je dug i trnovit put za koji, pored svih predizbornih i drugih obećanja, prečice nema.
Koristeći svoja ovlašćenja, ombudsman će ustanoviti ko sve nije mogao glasati na poslednjim izborima, utvrditi čiji je to propust i dati odgovarajuće preporuke. Njihovo poštovanje ticaće se svakog od nas, bilo da smo 11. maja glasali, mogli da glasamo ali nismo, ili nam je to pravo bilo uskraćeno. Nekorektnost vlasti prema pojedincu tiče se svih pojedinaca i društva u celini. Na kraju krajeva, život je nepredvidiv i iduće izbore možemo dočekati u sasvim drugoj situaciji, i sami obespravljeni.