Uskršnja mozgalica patrijarha Porfirija

Šta se pak krije iza ove patrijarhove premudrosti, odnosno otkud veza između rodno osetljivog jezika i urušavanja porodičnih vrednosti, danima već pokušavamo da dokučimo.

S obzirom na izrazito rodno senzitivan srpski prevod Svetog pisma, nije jasno ni čemu uopšte otpor Crkve prema takvom jeziku, dakle srpskom. Nijedna žena u Vukovom prevodu Novog zaveta nije predstavljena u muškom rodu, pa se tako u jevanđeljima pominju carica, proročica, otpuštenica, sluškinja, neznaboškinja, mironosnica, grješnica, bludnica.

Srpski jezik je zapravo uvek registrovao društveni status i uloge žena, o čemu nam svedoče najstariji sačuvani tekstovi. Od 11. veka pa naovamo pojavljivale su se, kako u životu tako odmah i u jeziku, kaluđerice, kneginje, monahinje, kraljice, despotice, samodržice, gospodarice.

Prema tekstovima iz 19. veka, od početka emancipacije žena, one postaju i učiteljice, bolničarke, glumice, igračice, delovotkinje, predsednice, a neke i atentatorke. Ekspanzija ženskih naziva zanimanja ide paralelno sa, istorijski gledano, naglim osvajanjem prostora u javnom životu posle Drugog svetskog rata.

Ne treba dalje ni nabrajati koje su sve funkcije ponele žene jer više gotovo da nema mesta na kome ne mogu da budu (osim u crkvenoj hijerarhiji). Jezik sve ove promene prati bez zakašnjenja i izvođenje tih imenica nema veze sa feminizmom.

Kad je 80-ih godina prva žena postavljena na mesto rektora Univerziteta u Novom Sadu, u novinama je objavljena vest pod naslovom „Dobili smo prvu rektorku“ (tako nekako). Istog dana su iz Rektorata protestovali zbog imenice u ženskom rodu, poručujući da, iako je na toj funkciji sada žena, njen naziv ima biti muški.

Zaparao im uši mocioni sufiks, koji je eksplicirao da se na tako važnoj poziciji, do tada isključivo muškoj, nalazi osoba ženskog pola, u njihovim glavama onog drugog, dakle manje vrednog.

Takvim reakcijama, zapravo intervencijama patrijarhalne ideologije, osujetili smo jezičke kompetencije govornika i kroz povike o linču, silovanju, nasilju nad „prirodom srpskog jezika“ proizveli otpor prema tim imenicama. Nek ostane pitanje sa čije strane nasilje zapravo dolazi.

Kako insistiranje na tome da se žene predstavljaju u muškom rodu ide na štetu žena, jer se takvom upotrebom jezika zamagljuje njihova društvena uloga i može biti diskriminatorno sredstvo, to onda postaje i feminističko i političko pitanje.

Biće da patrijarh povezuje rodno osetljiv jezik sa feminizmom, a feministkinje sa rušiteljkama braka i porodice. Biće da Njegova svetost neguje predstave o tradicionalnim porodičnim odnosima u kojima su žene majke, domaćice i negovateljice.

Biće da mu nije bogougodna pomisao na toliki broj žena koje su preuzele razne društvene uloge, a porodične obaveze podelile sa muškarcima. Pa kad se već ne može protiv realnosti, ne mora baš i jezik tu realnost da osvetljava. To bi bila jedna od mogućih interpretacija uskršnje mozgalice.

Nije ovde reč o nametanju rodno osetljivog jezika, nego o nametanju muških naziva za uloge žena. Da će jezik sve sam to da uredi govore upravo oni koji te promene nastoje da spreče. Hvala bogu/boginji, jezik ipak nađe svoj put, kao što ga je našla pomenuta „rektorka“ iz 80-ih, samo tridesetak godina kasnije. Još uvek nam se ne da sa jednim brojem imenica, al će se dati.

Tako mora biti ne samo iz kongruencijskih razloga, kako je predviđala Milka Ivić, nego i zarad rodne ravnopravnosti, i u ime svih žena koje su utirale put ka novim prostorima i osvajale prava i slobode, u ime svih nas koje ta prava uživamo, u ime onih koje će nas slediti, u ime svih majki i ćerki i Svete Dušice. Amin.

Autorka je filološkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.