Uslov svih uslova

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Uprkos velikim rečima, međusobnim čestitanjima, ali i zahvaljivanja kancelarki Merkel, izlazak Vučića, Aselborna i Hana pred javnost i novinare bio je baš ono što se u diplomatiji zove iskazivanjem dobre vere. I prigodnog optimizma pride. Tako je svakako izgledalo dok na red nisu došla novinarska pitanja, i tu priliku je jedan albanski kolega iskoristio da Vučiću pomene „Veliku Srbiju“ i „onog ludaka iz Bosne“, kako je nazvao Milorada Dodika.

Nesporno je da je premijer odgovorio u granicama diplomatske korektnosti, objasnivši da „veliki snovi“ i „velika Srbija“ nisu iste reči, i zamolivši novinara prištinske agencije DTT da se pristojno ponaša. Međutim, ton je bio u nesaglasnosti sa jasno vidljivim izrazom ljutnje, a u skladu sa tom mimikom, i beogradski mediji su izvestili o „provokaciji“ koja je „iznenadila“ premijera.

Ovo je sitan i banalni događaj, ali pitanje je koliko će još iznenađenja čekati zvaničnike Srbije, i koliko će diplomatske veštine i samokontrole biti potrebno da se reaguje pravovremeno i celishodno. Jer, koliko u isto vreme dok se pomenuta pres konferencija održavala, portali su već počeli da objavljuju nacrt pregovaračke pozicije EU za poglavlje 35 – normalizacija sa Kosovom.

Dok je Marko Đurić smesta utvrdio da je reč o ublaženom dokumentu u odnosu na onaj o kome su pre samo dva meseca beogradska štampa izveštavala kao o neprihvatljivom nizu uslova zakovanim „nemačkim amandmanom“. Na prvo čitanje, taj dokument ne sadrži ništa što već nije dosad poznato u dijalogu Beograda i Prištine. I ništa što pojedini političari ne bi nazvali tangom za troje, jer je treći igrač Brisel. Kada je reč o odnosu prema članstvu u međunarodnim organizacijama, pominju se regionalne inicijative gde Srbija ne bi smela da koči Kosovo. Sve ostalo, više manje je već poznato, ili dogovoreno, ali ono što je najznačajnije za Beograd jeste vezivanje celog procesa evrointegracije za normalizaciju sa Prištinom. Jer, kako se navodi, ako se tu bude zaostajalo, EK zadržava pravo da zaustavi pregovore dok se „ta neravnoteža ne otkloni“.

Ovaj uslov svih uslova, potencijalno je žarište ne toliko zbog nekih crvenih linija preko kojih se ne sme ići, kako je to nekad govorio Boris Tadić, već zbog druge strane. Jer, ako Priština ne ispunjava svoj deo dogovora, proces će se neminovno zakočiti, plesali Beograd i Brisel skladno, ili ne.