Uspavani slobodarski narod

Mnogo se ređe pominje činjenica da je slobodarski narod vrlo dugo trpeo tirane – vekovima (protiv Turaka), decenijama (protiv kneza Miloša) ili godinama (protiv Miloševića).

Otuda se može postaviti pitanje o granicama izdržljivosti naroda, ili o tome šta je potrebno da bi se narod pobunio.

Ovo pitanje je danas vrlo aktuelno, zbog povećanih tenzija u društvu posle završetka vanrednog stanja.

Neke javne ličnosti već otvoreno pozivaju na narodnu pobunu (Boško Obradović), ili se čude zbog čega se to još nije dogodilo (Svetislav Basara).

Posmatrajući sadašnju ukupnu situaciju u Srbiji, može se postaviti osnovno pitanje: da li u društvu postoji kritična masa za pobunu protiv Vučićevog režima i koji bi bili motivi za to?

U vezi sa tim, trebalo bi analizirati strukturu populacije koja bi podržala eventualnu pobunu. Po mom mišljenju, najjednostavnija klasifikacija protivnika aktuelne vlasi bi obuhvatila tri kategorije: ucenjeni, zastrašeni i beslovesni.

Ucenjeni su svi oni koji su u ovom sistemu dobili (ili su pred dobijanjem) društvenih  privilegija – funkcija u raznim telima, ustanovama, javnim preduzećima i dr. Samo se po sebi razume da uz ove privilegije idu i izdašne materijalne koristi.

Naravno,  ova kategorija obuhvata širok raspon privilegija, u zavisnosti od ocene vlasti o značaju svakog pojedinca za režim SNS-a.

Druge dve kategorije na kojima se za sada zasniva podrška Vučiću (zastrašeni i beslovesni) uslovljene su nepodnošljivom lakoćom manipulacije srpskim narodom.

Zastrašeni žive u strahu od gubitka bilo čega što sada imaju – penzioneri od ukidanja penzija, radnici od otpuštanja, seljaci od otimanja zemljšta (koje se prodaje stranim kompanijama).

S druge strane, beslovesni uopšte ne razumeju o čemu se radi i šta bi donela  promena režima. Zato oni podržavaju ovu vlast, ali bi podržali i svaku drugu.

Njima ni najmanje ne smeta autoritarni režim Vučića, jer nikada nisu živeli u demokratskoj državi, niti razumeju šta znači sloboda ličnosti.

S druge strane, za pristalice pobune protiv aktuelne vlasti postoji bezbroj razloga za suprostavljanje režimu. Ali, ono što je suštinsko sadržano je samo u  jednom motivu – životna potreba da se živi u slobodi i demokratiji.

Većini je postao nepodnošljiv život u Vučićevom režimu, u carstvu laži i manipulacija. Muka im je od njegovih besmislica (priča o otimanju respiratora, na koje Srbija ima pravo, jer ne vidi ko će ga u tome sprečiti?!) Uostalom, Vučićev psihološki profil je dobro poznat u svetskoj medicinskoj literaturi.

Kako citira profesor Radonjić, kod njega je uočljiv narcistički poremećaj ličnosti – preterana briga za sopstveni imidž i nastupe u javnosti, pokazivanje mesijanske revnosti i egzaltacija u obraćanju javnosti, preterano samopouzdanje u svoj sud i prezir prema kritici drugih, uverenje da nisu odgovorni pred zemaljskom sudom, već isključivo pred sudom istorije ili bogom.

Vučić koristi svaku priliku da bi pokazao svoju apsolutnu dominaciju u društvu, kao i prezir prema svima ostalima, svih profesija i struka.

Kada je postavljeno pitanje nadrilekarstva Željka Mitrovića, ministar zdravlja nije smeo da pomene ime vlasnika Pinka, Vučićevog ljubimca.

Treba istaći da ni ostali članovi  kriznog štaba nisu pomenuli ovaj flagrantan napad na medicinsku struku. Mora se pomisliti o tome kako ljudi, paralisani strahom da se  ne zamere moćniku, mogu da brinu o zdravlju jedne nacije.

Sada su aktuelni parlamentarni izbori koji treba da se održe narednih meseci.

Naravno, datum izbora zavisio je od Vučićeve procene.

On je procenio da izbore treba održati što pre, u cilju kapitalizacije rezultata na spasavanju naroda od korona pošasti. Saglasno sa tim, izveštaji kriznog štaba su prilagođeni u tom smislu da je situacija na terenu sve bolja, tako da nema nikakvih smetnji za održavanje izbora.

Nažalost, niko od lekara ne postavlja pitanje o opravdanosti panične žurbe za izborima, u globalnoj situaciji kada pandemija nije završena i svuda se upozorava na opreznost.

Da li bi bilo moguće objedinjavanje u otporu Vučićevom režimu sve tri pomenute kategorije potencijalnih protivnika ove vlasti? Kako upozoriti ucenjene, ohrabriti zastrašene, osvestiti beslovesne?

Ucenjene bi trebalo podsetiti na moralne vrednosti, bez kojih je nemoguće uspostavljanje normalnog društva. Istorija pokazuje da nije opstala nijedna država u kojoj je došlo do moralnog raspada.

Zastrašene bi trebalo ohrabriti čvrstim uveravanjem (potvrđenim brojnim primerima u svetu) da ništa ne mogu izgubiti sa promenom aktuelnog režima.

Niko im neće oduzeti ili umanjiti penzije – to što je uradio Vučić ostaće zauvek upamćeno u srpskom narodu.

Ako bi ucenjeni i zastrašeni pokazali spremnost za promene, to bi sigurno uticalo i na beslovesne i apatične građane da shvate značaj svoje ulogu u društvu i da aktivno učestvuju u promeni ove vlasti.

U vezi sa ovom temom, morali bismo da razjasnimo šta se podrazumeva pod pojmom pobune protiv Vučićevog režima.

To nikako ne znači građanski rat i nasilno svrgavanje aktuelne vlasti.

Ovom narodu je dosta ratova i krvoprolića, još uvek postoji istorijsko sećanje na krvoločne sukobe četnika i partizana. Pobuna protiv ove vlasti bi se sastojala u snažnom, ubedljivom, ali mirnom otporu uzurpatoru.

To se može postići samo ogromnom masovnošću protesta, kao što se desilo 5. oktobra 2000. godine.

Takva promena političkog režima će zauvek ostati svetao primer u srpskoj istoriji.

U vezi s tim, obično se postavlja pitanje o tome da li bi Vučić, imajući u vidu njegov psihološki profil, dozvolio miran silazak sa vlasti.

On bi verovatno bio spreman na sve, bez obzira na žrtvovanje voljenog naroda. Međutim, kada bi uvideo masovnost i odlučnost otpora, verovatno bi se prepustio sudbini.

Ono što posebno iritira sve slobodnomisleće građane Srbije to je Vučićevo prisvajanje srpskog naroda.

On u svakoj prilici ističe „Ja sam sa svojim narodom“, uz poklič „Živela Srbija“. To prolazi bez otpora u zemlji, već duže vremena. Naravno, mnogo ljudi se gnuša ovog svojatanja, ali ostaje slika o obožavanom vođi.

Takva slika baca senku na celu srpsku istoriju i mit o slobodarskom srpskom narodu. Nadajmo se da će se slobodarski narod uskoro probuditi, i što bi rekao Vinston Čerčil, „pronaći svoju dušu“ uz podsećanje na  stihove „Vostani Serbie…“

Autor je univerzitetski profesor u penziji