Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja godinama ponavlja kako želi najbolje nastavnike, projektnu nastavu usmerenu na ishode, inovativne nastavnike za 21. vek.
A onda se realizuje konkurs u niškoj Gimnaziji „Svetozar Marković“, i na radno mesto nastavnika srpskog jezika i književnosti ne bude primljen baš takav nastavnik.
Kako Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja nalaže, obrazuje se tročlana komisija koju su činili sekretar škole i još dve nastavnice srpskog jezika i književnosti, i prostim dizanjem ruku, bez ikakvog objašnjenja, ne odaberu Milana Petrovića, koji je laureat nagrade „Najbolji edukatori Srbije“ za 2020. godinu.
Prošle godine Petrović je, pored svih obuka i konferencija posvećenih obrazovanju, u čijoj je organizaciji učestvovao, stigao da ode u SAD na razmenu inovativnih nastavnika zahvaljujući Fulbrajt stipendiji Američke ambasade.
Vratio se sa željom da svoje znanje investira u srpsko obrazovanje.
U svojoj Gimnaziji u Nišu sastavio je tim učenika koje je obučio za saradnju sa medijima na republičkom festivalu „Nauk nije bauk“.
Zajedno sa učenicima snimio je i objavio film „Heroji uče drugačije“ u kom su istraživali probleme dece sa disleksijom.
Mnogi njegovi učenici i sami su pokretali svoje projekte, pa je tako nastao omladinski portal Youth Vibes, a sredstva za ovaj projekat osvojili su na takmičenju Superste, koje organizuje Erste banka.
Ista ta deca zaslužna su što i dan-danas postoji udruženje građana „Nauči me“, koje je donelo mnoge inovacije u obrazovanju u Niš: prve robote u nastavi, prostor za zajedničko Unbox hab, 3D štampače i dr. Milan je za vreme vanrednog stanja započeo onlajn emisiju „Znanje da ne baguje“, koja je trebalo da pomogne nastavnicima da se snađu i organizuju tokom nastave na daljinu. Napisao je „Priručnik za organizaciju projektne nastave i nastave na daljinu“ koji je Ministarstvo prevelo na pet jezika nacionalnih manjina.
Učestvovao je i u organizaciji prvog onlajn seminara Društva za srpski jezik i književnost Srbije, koji se vrednuje kao najvažniji seminar za nastavnike tog predmeta. Jedan je od autora aplikacije za učenje pravopisa Vučilo – dolina reči. I tako dalje, i tako bliže…
Dakle, sve navedeno i još mnogo toga nenavedenog, nije bilo dovoljno da Milan Petrović dobije makar jedan glas od strane komisije, koja je očito deo maskarade, a njena jedina funkcija je da odglumi da je konkurs legalan i transparentan.
Zakon, naravno, ne obavezuje odabrane bogove u komisiji da išta obrazlažu; oni su samo ovlašćeni da dižu ruke i budu deo sveopštih dizača ruku nadaleko poznatih u srpskom obrazovanju.
Ako je suditi po zemaljskim, pisanim zakonima, članice komisije se nisu ogrešile.
Međutim, šta ćemo sa onim nepisanim zakonima?
Kako će te iste nastavnice srpskog jezika i književnosti ući u učionicu i predavati učenicima Antigonu?
Hoće li biti na strani Kreonta ili Antigone? Mene bi, priznajem, bilo sramota. No, na sramotu se davno ne računa.
Računa se na poslušnost, nepromišljanje, jednoumlje.
Izabere se kandidat koji ima slabiji prosek, daleko manje uspeha od Milan Petrovića, a onda se uđe u učionicu i kaže se: „Deco, trudite se da budete najbolji, radite, rad se isplati!“
Licemerje kulminira!
I onda se pitamo zašto nam je obrazovanje loše, zašto su postignuća na nezavidnom nivou.
Kako je moguće da očekujemo da će učenici biti bolji, ako svojim primerom ne zalegnemo za najbolje?
Usta su nam puna najboljih, a kad se najbolji pojave, onda ih vešto odbacimo kao maligno tkivo u zanosu osrednjosti, đuvečarskih interesa i prećutkivanja.
Mislite da učenici to ne vide?
Vide, i onda ne bez razloga razmišljaju o svojoj budućnosti van ove zemlje.
Milan Petrović jedan je od retkih najboljih koji je rešio da ostane, a time je osrednjim, sujetnim ali ambicioznim očito zasmetao.
Nije ovo priča o Milanu Petroviću, niti pohvala njegovom radu, ovo je priča o obrazovanju u Srbiji, koje izdiše.
Ovo je priča o dizačima ruku, o komisijama i direktorima bez kriterija, o brojnim reformama koje vape da se reformišu, o skandaloznim članovima Zakona, o mrtvorođenom obrazovanju kojem su i dalje usta puna najboljih.
No usta mrtva, a mi ne vidimo, ili ne želimo da vidimo kako proždiru najbolje.
No, vratimo se Antigoni. Držao sam jedan ogledni čas posvećen Antigoni, pozvao sam kako red nalaže pedagoga, psihologa, a došlo je i desetak kolega.
Čas, u dogovoru sa učenicima, započnem tako što potpuno neprimereno i bez razloga izvređam jednog učenika koji je namerno zakasnio.
Pedagog ćuti, psiholog ćuti, sve kolege ćute.
U jednom momentu kažem da je to bio deo scenarija za čas i pitam ih – zašto ste ćutali?
Nevešto odgovore, uistinu i postiđeno, da su planirali da mi posle časa skrenu pažnju.
Uskliknem, naravno, zadovoljan jer je izgovoreno to čuveno – posle. Pitam učenike: kad je Ismena pomogla Antigoni?
Svi jednoglasno kažu – posle, kad je bila živa zakopana.
Pitam: ko je ovde Ismena?
Učenici bez razmišljanja pogled usmere ka prisutnim kolegama.
Poštovane koleginice i kolege, vreme je, nema posle, sad je trenutak da progovorimo i ne pristanemo da budemo Ismena. Za posle je već davno kasno. Svi gledaju u nas.
Autor je nastavnik srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji u Lebanu i Medicinskoj školi u Leskovcu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
