Ustajte ugnjetene na svetu!

U većini zemalja sveta žene imaju pravo glasa, ali ono što je možda važnije da se postavi kao pitanje je da li nam pravo na glas omogućava da govorimo. O čemu smemo da govorimo, kad smemo da govorimo, način na koji smemo da govorimo?! Uglavnom smo ućutkane – sad nije vreme da se govori o ženskim problemima, ima prečeg posla, ili zloupotrebljene kako se ne bi govorilo o različitim državnim malverzacijama.

Šta za nas danas, znači izvojevano pravo na glas? Da li je to pravo na saučesništvo u politikama koje nas kao žene ostavljaju u tradicionalnim okvirima u kojima nam je, paradoksalno, baš to pravo na glas, kao mogućnost odluke i izbora, oduzeto?

Proslava 8. marta 1914. pretvorila se u demonstracije povodom hapšenja Roze Luksemburg, koja je (pro)govorila protiv naoružanja i imperijalističkih ratova. Danas svedočimo politikama koje u cilju povećavanja profita kroz proizvodnju i prodavanje oružja stvaraju ratove čija su posledica milioni ubijenih ljudi i ratne izbeglice koje su svakodnevno izložene ekonomskom, fizičkom, psihičkom i seksualnom nasilju. Ženama je dozvoljeno da se protive ratu, jedino iz svojih tradicionalnih uloga majki koje ne daju svojim sinovima da idu u rat ili iz pozicija humanitarnih radnica. U oba slučaja se zloupotrebljava bol žena, a etika brige se naturalizuje u samo ženski princip, umesto da bude odgovornost celog društva. Odluka feministkinja da govore iz pozicije političkog subjekta ukazujući na posledice autokratskih režimima i zahtevajući odgovornost od država za ratove ni danas ne prolazi nekažnjeno. Situacija u Srbiji nije drugačija u odnosu na svet – žene, feministkinje, antimilitaristkinje, su konstantno pod udarom desničarskih i državno organizovanih napada. Još od ratova devedesetih, „Žene u crnom“, konstantno su izložene nasilju kad javno govore o ratnim zločinima i adresiraju odgovornost države za izvoženje oružja raznim zaraćenim stranama, kao i kad ukazuju na pogubne posledice koje ima neusvajanje konvencije kojom se zabranjuje proizvodnja kasetne municije. Srbija je prva u regionu po broju registrovanog oružja po glavi stanovnika, koje je jedno od oruđa, kada govorimo o muškom nasilju nad žena, koje se neretko završi ubistvom žene. Žene su žrtve nasilja u porodici, a trećina ubistava žena učinjena je vatrenim oružjem partnera ili muških članova porodice. Femicid u Srbiji dostiže dramatične dimenzije a država krajnje neadekvatno reaguje. Umesto senzacionalističkog pristupa i tretiranja nasilja nad ženama kao pojedinačnih slučajeva, država je dužna da preuzme odgovornost i obezbedi adekvatan odgovor, jer ubistvo žene nije individualno pitanje, već strukturalno organizovan sistem normi, uverenja i pravila koja normalizuju nasilje nad ženama u svim sferama života.

Retradicionalizacija društva koja se prepoznaje kroz jačanje desnih politika kako u svetu, tako i u Srbiji, čini da nasilje kojem smo svakodnevno kao žene izložene bude legitimno pitanje oko koga sme da se pregovara. Samo jedan od oblika nasilja je i konstantan udar retrogradnih tendencija crkve i države na naša reproduktivna i seksualna prava. Zabrinjavajuće je da mi žene i dalje moramo da objašnjavamo, ustajemo, borimo se, naglašavajući da pregovora nema i da smo mi te koje jedine smemo da odlučujemo o našim telima.

Danas, na inicijativu koja dolazi iz Argentine i Italije organizuju se štrajkovi žena širom sveta, naglašavajući da je organizovani ženski otpor neophodan kada se radi o problemima eksploatacije žena, kriminalizacije izbeglica, ekonomskog nasilja i femicida. U Srbiji žene su solidarno podržale ovu inicijativu, organizujući se pod sloganom „Ustajte ugnjetene na svetu!“ – a kako navode organizatorke marširaju jer: „U kapitalističkoj ekonomiji, potpomognutoj patrijarhatom, ženski rad je slabo plaćen ili neplaćen, često se odvija u lošijim radnim uslovima i žene su neprestano izložene seksističkim praksama u okviru radnog mesta. One ujedno predstavljaju i radnu snagu u izrazito nesigurnom položaju, prinuđenu da radi poslove koje karakterišu prekarni uslovi rada, često i za nižu nadnicu i bez socijalnog osiguranja. Žene time postaju u većini zemalja ekonomski ranjivija kategorija na koju se svaljuju gotovo sve posledice strukturalne krize kapitala. Stoga ćemo ovog 8. marta marširati za sve žene – radnice, nezaposlene, žene izbeglice, žene žrtve muškog nasilja i femicida, lezbejke, Romkinje, žene sa invaliditetom, za drugarice!“

Pre više od jednog veka, žene su bile odlučne i istrajne kad su se organizovale u borbi za pravo glasa. Mi smo danas, odlučne u tome da da svršeni oblik glagola ugnjetavati ne ostane naša svakodnevica, a da naši glasovi budu vrisak nove istorije koju stvaraju žene.

Autorka je aktivistkinja Žena u crnom