Ustav poslednja brana demokratije

Ideologija koja dominira javnim prostorom u zemlji je takođe fasadna. Reč je o očekivanoj istočnoevropskoj tranzicionoj mešavini nacionalističkih i neoliberalnih elemenata – etnički patos, s jedne strane, i navodno prilagođavanje potrebama tržišta, s druge. Kao i urušene demokratske ustanove, ovaj ideološki mišmaš treba samo da prikrije stvarni „politički“ rad i namere koalicije na vlasti s nelegitmnim predsednikom republike na čelu. Taj „politički“ rad je u stvari pljačka. A namera je da se kroz tobože demokratske procedure i ustanove partiji pokore sve druge grane vlasti i ustanove te pljačka na duži rok formalno legalizuje.

Pozvati opoziciju da se u takvim uslovima kriminalnom režimu suprotstavi redovnim političkim sredstvima nije samo naivno nego je i štetno. Reći da opozicija mora da iznese svoje programe i rešenja, te da treba da izađe u susret očekivanjima i potrebama građana isto je što i pozvati je na kolektivno samouništenje. Nema te opozicione ideje ili programa koje stranka na vlasti ne bi mogla da prisvoji i predstavi kao svoje. Nema toga što opozicija može da obeća građanima a da stranka na vlasti ne bi mogla da obeća više i bolje. Uz to, uzurpiranjem državnih resursa u partijske svrhe, nešto od tih obećanja bi mogla i ispuniti – naravno, za svoje pristalice.

Političko takmičenje programima ima smisla ako se odvija u uslovima koji podjednako važe za sve aktere i ako su akteri obavezani da se ponašaju dosledno onome što su kao program izneli pred građane. U Srbiji nije ispunjen nijedan od ova dva uslova. Javni prostor je potpuno pod kontrolom režimske koalicije i u službi njenih sebičnih interesa. Mnogo puta do sad smo se uverili da ništa od onoga što su rekli, predstavnike režima ne obavezuje da to i urade. U tome prednjači, naravno, nelegitimni predsednik republike: iz sekunda u sekund on može iznositi kontradiktorne tvrdnje i protivrečiti samome sebi a da za to ni on ni njegova stranka ne budu (politički) kažnjeni.

S jedne strane mediji sa svojim ponašanjem i s druge strane mreža klijentelističkih spona čine milje u kome u političkom smislu postaje nebitno šta se izgovara. Javni prostor služi za provociranje niskih strasti i njihovo trenutno zadovoljavanje. Materijalna korist ostvaruje se klijentelizmom. Nema mesta za opoziciono političko delovanje. Prostor između opozicionih političkih aktera i građana je zagušen. Mediji su odavno pali. Fizički prostor za kampanje na terenu takođe je ispunila režimska stranka, ponajviše zahvaljujući državnim resursima koje troši za te svoje aktivnosti (i aktiviste). Konačno pada i parlament, gde je većina uzurpacijom demokratskih instituta zapušila usta opoziciji.

Na zahtev opoziciji da izađe sa svojim predlozima pred građane, opozicioni političari bi mogli da odgovore jednostavnim pitanjem – a gde da izađemo? Na stranu što nema garancija da njihove ideje neće biti pokradene. Kao s novim predlozima, stvari stoje i s kritikom režima. Gde bi opozicija mogla izaći s tom kritikom, kada imamo na umu da najveći broj građana u zemlji tvrdoglavo odbija da menja svoje informativne navike. Svaljivati sav teret poraza na pleća opozicije u ovim uslovima bi se moglo razumeti i kao izbegavanje da svako ponaosob (mislim na građane Srbije s pravom glasa) prihvati svoj deo odgovornosti za kriminalno stanje u zemlji.

Demokratija u Srbiji povukla se na poslednju liniju odbrane – društvo je na rubu da sklizne u pretpolitičko stanje. Poslednja brana je – ustav. On se sada našao na udaru. Ne treba sumnjati u to da će partija na vlasti skrojiti ustav kao što je krojila i zakone prema svojoj (uzurpatorskoj) meri. Svi do sada doneti zakoni su piramidalno ustrojili oblasti na koje se odnose. Oni praktično daju neograničenu moć ministrima nadležnih resora, a ovi su opet, vaninstitucionalno, preko partije, potčinjeni predsedniku stranke i države. Ako im se dopusti, parlamentarni jurišnici SNS-a u sprezi sa vanparlamentarnim kolaborantima, na sličan će način oblikovati i ustav.

Koliko god da je loš, postojeći ustav u ovom trenutku je poslednja brana za režimski konstitucionalni kreacionizam (njime se zaista stvara nova društvena stvarnost). Za njegovu promenu, režim mora imati dvotrećinsku većinu u parlamentu. Ako je dobije, to će biti konačni poraz društva pred jednom antisistemskom i antidemokratskom klikom. Najavom parlamentarnih izbora, osokoljen izbornim rezultatima u Beogradu režim nam stavlja do znanja da kreće u novi juriš na ustav. Tu nema mesta za redovnu politiku. Ako se raspišu parlamentarni izbori, pred opozicijom stoje dve opcije. Prva je da se na te izbore izađe s jednim jedinim ciljem – sprečiti režim da uzme dvotrećinsku većinu. Druga je – bojkotovati izbore i tako unapred oduzeti demokratski legitimitet novom ustavu. Nijedna opcija nije izgledna. Na to se svela politika u Srbiji – na neizvesnu odbranu demokratije u tragovima.

Peščanik.net